Odmah na početku da saopštim da naslov posta nema ama baš nikakve veze sa mislima koje ću pretvoriti u nešto čitljivo, kako bi ih neko mogao konzumirati.
Zapravo, tražeći naslov za temu ovog članka po glavi su mi se motale reči Milana Mladenovića "laž i mimikrija, jako dobar tattoo" ... eto sad znate i temu današnjeg predavanja.
Zapravo, ovaj članak je pronašao svoje mesto u binarnom zapisu nakon čitanja jednog mog ranijeg članka ("Linija") u kome se govorilo o nerazumevanju.
Često razmišljam o fenomenu mimikrije kod ljudi, i laži, ali ne u nekom negativnom kontekstu. Jer, na posletku, nisu li mimikrija i laž veštine koje učimo čim udahnemo vazduh? Sigurno onda ne mogu biti tako loše. Uostalom, kao i sve ... samo ako skinete one čudne naočare koje nosimo i koje imaju tendenciju da svet predstave crno-belim. Ovde osećam da postoji jedna kuka o koju planiram da se okačim kasnije ...
Fascinira me snage sile koja nas goni da se pretvaramo, da deformišemo svoje misli, stavove pa i fiziku tela samo zarad ostvarenja (istina jedne od primarnih) potrebe za samodokazivanjem i društvenim prihvatanjem. Hm, i onda neko kaže da je to loše ... čak i ako jeste, hvatajte za vrat onoga ko je pisao kernel, ne one koji su ga ničim izazvano nasledili.
Ta sila će često učiniti upravo suprotan efekat od onoga što bi trebalo da učini, ali tu se onda otvaraju (uz zapažen dramski efekat) nova vrata ljudskog paradoksa: druga strana (zbog koje je sila uopšte i počela da deluje) će da pozitivno prihvati sliku koja je deformisana zbog želje da se dopadne drugoj strani. Ima li ovo uopšte smisla kad pročitate? Nema, i naravno da nema, ali tako stvari rade.
Najčešće će ta deformacija zapravo signalizirati drugoj osobi da ona nije to što izgleda da jeste i poslati poruku da je (deformacija) učinjena kao zalog za dopadanje. E tada druga strana pali dekoder, i kreće ono što se nazive reversing onoga što je prva strana htela da postigne deformacijom. U međuvremenu, prva strana nije svesna da je dekoder uključen i počinje da menja enkripciju koda ... posle nekoliko ciklusa, rezultat je fantastično jasan i ironično jednak samom startu operacije: tu niko nikoga zapravo ne razume. Ali (sa velikim akcentom na ALI) obe strane shvataju svoju povezanost koja je nastala u procesu kodiranja/dekodiranja signala te zajednički proslavljaju trijumf uspeha. Zanimjivo, zar ne?
I generalno, obe strane se osećaju pobednički i pune samopouzdanja jer misle da su otkrile onu drugu stranu ... eh, lipo li je sve to.
Eto, tako se mi iz dana u dan tetoviramo, želeći da kažemo što više drugoj osobi (ili osobama) a da ipak zadržimo to nekako u tajnosti, jer je sila koja će odvojiti tajnost od netajnosti zapravo ekvivalentna stepenu jačine veze (tumačiti vezu kao bilo koju relaciju među ljudima). Rekao bih da se na kraju sve nekako zlobno vrati u fizičke kontekste ili je najlakše njih objasniti.
Bilo kako bilo, nastavljamo se pretvarati jer na kraju krajeva, to svi volimo i to nam treba ... a i kako ne bi ... ili zašto ne bi?
Zapravo, tražeći naslov za temu ovog članka po glavi su mi se motale reči Milana Mladenovića "laž i mimikrija, jako dobar tattoo" ... eto sad znate i temu današnjeg predavanja.
Zapravo, ovaj članak je pronašao svoje mesto u binarnom zapisu nakon čitanja jednog mog ranijeg članka ("Linija") u kome se govorilo o nerazumevanju.
Često razmišljam o fenomenu mimikrije kod ljudi, i laži, ali ne u nekom negativnom kontekstu. Jer, na posletku, nisu li mimikrija i laž veštine koje učimo čim udahnemo vazduh? Sigurno onda ne mogu biti tako loše. Uostalom, kao i sve ... samo ako skinete one čudne naočare koje nosimo i koje imaju tendenciju da svet predstave crno-belim. Ovde osećam da postoji jedna kuka o koju planiram da se okačim kasnije ...
Fascinira me snage sile koja nas goni da se pretvaramo, da deformišemo svoje misli, stavove pa i fiziku tela samo zarad ostvarenja (istina jedne od primarnih) potrebe za samodokazivanjem i društvenim prihvatanjem. Hm, i onda neko kaže da je to loše ... čak i ako jeste, hvatajte za vrat onoga ko je pisao kernel, ne one koji su ga ničim izazvano nasledili.
Ta sila će često učiniti upravo suprotan efekat od onoga što bi trebalo da učini, ali tu se onda otvaraju (uz zapažen dramski efekat) nova vrata ljudskog paradoksa: druga strana (zbog koje je sila uopšte i počela da deluje) će da pozitivno prihvati sliku koja je deformisana zbog želje da se dopadne drugoj strani. Ima li ovo uopšte smisla kad pročitate? Nema, i naravno da nema, ali tako stvari rade.
Najčešće će ta deformacija zapravo signalizirati drugoj osobi da ona nije to što izgleda da jeste i poslati poruku da je (deformacija) učinjena kao zalog za dopadanje. E tada druga strana pali dekoder, i kreće ono što se nazive reversing onoga što je prva strana htela da postigne deformacijom. U međuvremenu, prva strana nije svesna da je dekoder uključen i počinje da menja enkripciju koda ... posle nekoliko ciklusa, rezultat je fantastično jasan i ironično jednak samom startu operacije: tu niko nikoga zapravo ne razume. Ali (sa velikim akcentom na ALI) obe strane shvataju svoju povezanost koja je nastala u procesu kodiranja/dekodiranja signala te zajednički proslavljaju trijumf uspeha. Zanimjivo, zar ne?
I generalno, obe strane se osećaju pobednički i pune samopouzdanja jer misle da su otkrile onu drugu stranu ... eh, lipo li je sve to.
Eto, tako se mi iz dana u dan tetoviramo, želeći da kažemo što više drugoj osobi (ili osobama) a da ipak zadržimo to nekako u tajnosti, jer je sila koja će odvojiti tajnost od netajnosti zapravo ekvivalentna stepenu jačine veze (tumačiti vezu kao bilo koju relaciju među ljudima). Rekao bih da se na kraju sve nekako zlobno vrati u fizičke kontekste ili je najlakše njih objasniti.
Bilo kako bilo, nastavljamo se pretvarati jer na kraju krajeva, to svi volimo i to nam treba ... a i kako ne bi ... ili zašto ne bi?
Нема коментара:
Постави коментар