Dugo sam razmišljao o tome šta bih mogao pisati na ovaj moj pomalo zaboravljeni blog. Paradoksalno je to što kada imamo toliko toga reći, reči jednostavno ne nalaze svoj put. I upravo se to dešava ... uvek.
Znate, pokušavam sebe da odredim i ubedim kao nevernika u verovanja i kao vernika u neverovanja, uvek gladnog hladnoće metalne ploče obdukcionog stola nauke, fizike i racionalnih objašnjenja ... i taman kada se već svako dovoljno smori da dođe u iskušenje da mi nalepi nalepnicu da na kojoj piše "posmatra svet bez duše" ja onda kažem onako kako ja vidim stvari i kako ih osećam, izvan granica razuma. I onda tajac. A nakon tajca (ako je ovo ispravan oblik) sledi negiranje onoga što sam rekao kao neverovatnog od strane onih koji se deklarišu da veruju u neverovatno. Hm ... čini se da dolazi do sukoba verovatnog i neverovatnog na beskrajnog njivi verovatnosti ...
Ne znam, meni je sve to čudno i verovatno neću nikada dovoljno odrasti u svojim očima da bih se prestao čuditi takvim stvarima. A i zašto bih odrastao? I tim argumentima pokušavam da ubedim sebe, ali na sreću, nisam preterano ubedljiv. I gde je zapravo ta granica?
Ako je odrastanje nabijanje plastiče kese na glavu i gledanja u svoju muku kroz samo dva proreza za oči (što hteli to da priznaju ili ne, većina sveta zapravo i radi) onda neka hvala ... evo samo ću da stavim etiketu na čelo "neodrastao".
Nazad pod šine mašine ... u poslednje vreme svedočim zatvaranju velikih kružnica jednom davno otvorenih i življenih. Bez preterane želje za bavlljenje trigonometrijom (koja mi i nije bila baš jača strana, priznajem), čini se kao da se još jednom, finalno, sabiraju svi tangensi i kotangensi, sinusi i kosinusi i završavaju davno započeto tkanje rozeta. Postoji li svrha? Hm, zadržaću pravo da ne odgovorim na to pitanje.
I baš kao u davna vremena Trećeg Razdoblja, ponovo se sklapaju alijanse, zaboravljene niti među prijateljima se ponovo pletu i svedoče o povezanosti na nivoima koji postoje samo među prijateljima.
I ponovo osećamo kako je divno razmišljati o Gvaihiru, i snazi njegovih krila koja nagone oblake na beg preko plavetnila neba. I ponovo hodamo pod sjajem Orionovog opasača, osećajući slobodu i mir koju nam uliva to savršenstvo haotičnog tkanja ...
I posle ja nevernik ... haj'te molim vas!
Znate, pokušavam sebe da odredim i ubedim kao nevernika u verovanja i kao vernika u neverovanja, uvek gladnog hladnoće metalne ploče obdukcionog stola nauke, fizike i racionalnih objašnjenja ... i taman kada se već svako dovoljno smori da dođe u iskušenje da mi nalepi nalepnicu da na kojoj piše "posmatra svet bez duše" ja onda kažem onako kako ja vidim stvari i kako ih osećam, izvan granica razuma. I onda tajac. A nakon tajca (ako je ovo ispravan oblik) sledi negiranje onoga što sam rekao kao neverovatnog od strane onih koji se deklarišu da veruju u neverovatno. Hm ... čini se da dolazi do sukoba verovatnog i neverovatnog na beskrajnog njivi verovatnosti ...
Ne znam, meni je sve to čudno i verovatno neću nikada dovoljno odrasti u svojim očima da bih se prestao čuditi takvim stvarima. A i zašto bih odrastao? I tim argumentima pokušavam da ubedim sebe, ali na sreću, nisam preterano ubedljiv. I gde je zapravo ta granica?
Ako je odrastanje nabijanje plastiče kese na glavu i gledanja u svoju muku kroz samo dva proreza za oči (što hteli to da priznaju ili ne, većina sveta zapravo i radi) onda neka hvala ... evo samo ću da stavim etiketu na čelo "neodrastao".
Nazad pod šine mašine ... u poslednje vreme svedočim zatvaranju velikih kružnica jednom davno otvorenih i življenih. Bez preterane želje za bavlljenje trigonometrijom (koja mi i nije bila baš jača strana, priznajem), čini se kao da se još jednom, finalno, sabiraju svi tangensi i kotangensi, sinusi i kosinusi i završavaju davno započeto tkanje rozeta. Postoji li svrha? Hm, zadržaću pravo da ne odgovorim na to pitanje.
I baš kao u davna vremena Trećeg Razdoblja, ponovo se sklapaju alijanse, zaboravljene niti među prijateljima se ponovo pletu i svedoče o povezanosti na nivoima koji postoje samo među prijateljima.
I ponovo osećamo kako je divno razmišljati o Gvaihiru, i snazi njegovih krila koja nagone oblake na beg preko plavetnila neba. I ponovo hodamo pod sjajem Orionovog opasača, osećajući slobodu i mir koju nam uliva to savršenstvo haotičnog tkanja ...
I posle ja nevernik ... haj'te molim vas!
Нема коментара:
Постави коментар