Često, praveći se da sam siguran na putevima kojima hodam, dok sam zapravo izgubljen na njima, lutam stranputicama mišljenja, bez jasne ideja kuda ti putevi mogu da me odvedu. I ako ste se nekada izgubili u, recimo, kukuruzu, znate koliko je gorak ukus sopstvenog srca u grlu i koliko bespomoćni možete da se učinite sami sebi. A baš kao i u kukuruzu, uvek postoji obližnji put koji vodi do izlaza, uvek postoji staza.
Toliko je evidentno da postoji, da se ponekad sve ovo čini previše pripremljenim i prearanžiranim, kao da je sve oko nas film. A opet, mi smo vraški dobri glumci koji se tako dobro unose i veruju u svoju ulogu, da stvarno ne znam kako svako od nas ne dobije bar po jednog Oskara.
Što dalje lutam, sve mi se više čini da putevi koje prolazim postaju sve čudniji i da mi ostavljaju sve manje smisla; kao da se smisao troši zajedno sa đonovima cipela; kao da sve ideje koje poneseš na put imaju tendenciju da se razvijaju i nešto nerazumljivije i da ti šapuću u uši čudne reči koje te navedu da skreneš na još čudnije puteve. I često te čudne reči nazovemo otrkićima i zaključcima.
Toliko se čudnim čini to lutanje, da je ponekad teško razaznati liniju koja ga deli od stvarnog sveta. Ali ta reč "stvaran" je nekako onaj kamen na putu za koji uvek zapnem, iako znam da je tu. Šta je uopšte "stvarno"? Da li uopšte postoji na bilo koji način "stvaran" svet oko nas? Postoji li mogućnost da se sve završava na mogućnosti, verovatnoći i da svet koji mi tvrdimo da možemo opipati, izmeriti, analizirati zapravo nikada nije ni postojao?
Da li takva postavka sveta može objasniti zašto smo nekada sigurni da osećamo to što osećamo, iako to možda ne postoji? Da li možemo komunicirati sa spoljnim svetom? Da li mi zaista možemo i voleti?
Da li je bilo šta što čini naš unutrašnji svet ikada dodirnulo nešto iz spoljnog sveta ili je sve što osećamo, mislimo, znamo samo uobrazilja, iluzija, potrebna da održimo svoj svet vrednim njegove egzistencije.
Istina je, verovatno, tamo negde ...
Toliko je evidentno da postoji, da se ponekad sve ovo čini previše pripremljenim i prearanžiranim, kao da je sve oko nas film. A opet, mi smo vraški dobri glumci koji se tako dobro unose i veruju u svoju ulogu, da stvarno ne znam kako svako od nas ne dobije bar po jednog Oskara.
Što dalje lutam, sve mi se više čini da putevi koje prolazim postaju sve čudniji i da mi ostavljaju sve manje smisla; kao da se smisao troši zajedno sa đonovima cipela; kao da sve ideje koje poneseš na put imaju tendenciju da se razvijaju i nešto nerazumljivije i da ti šapuću u uši čudne reči koje te navedu da skreneš na još čudnije puteve. I često te čudne reči nazovemo otrkićima i zaključcima.
Toliko se čudnim čini to lutanje, da je ponekad teško razaznati liniju koja ga deli od stvarnog sveta. Ali ta reč "stvaran" je nekako onaj kamen na putu za koji uvek zapnem, iako znam da je tu. Šta je uopšte "stvarno"? Da li uopšte postoji na bilo koji način "stvaran" svet oko nas? Postoji li mogućnost da se sve završava na mogućnosti, verovatnoći i da svet koji mi tvrdimo da možemo opipati, izmeriti, analizirati zapravo nikada nije ni postojao?
Da li takva postavka sveta može objasniti zašto smo nekada sigurni da osećamo to što osećamo, iako to možda ne postoji? Da li možemo komunicirati sa spoljnim svetom? Da li mi zaista možemo i voleti?
Da li je bilo šta što čini naš unutrašnji svet ikada dodirnulo nešto iz spoljnog sveta ili je sve što osećamo, mislimo, znamo samo uobrazilja, iluzija, potrebna da održimo svoj svet vrednim njegove egzistencije.
Istina je, verovatno, tamo negde ...
Нема коментара:
Постави коментар