Stvarno se ponekad učini da smo se suviše približili ivici i da nas ambis već grli svojim dugačkim rukama, a da nam gravitacija ubrzava rad srca, dok se borimo sa strahom ne uplašeni trenutcima kroz koje prolazimo, nego onim što nas čeka posle.
I kao da je to posle uzrok svih naših nevolja u životu. Kao da imamo čudan i neobjašnjiv dar da sadašnje vreme, jedino za koje zapravo možemo biti sigurni da postoji, neprekidno ometamo mislima o prošlom i budućem. Neki čak tvrde da sadašnjost i ne postoji, da je to samo raskorak između onoga što je bilo i onoga što treba da bude. Sa druge strane, neki tvrde da je ceo život samo budućnost prošlosti i da je to ravan koju smatramo sadašnjicom ... ali ko bi ga znao.
Uglavnom, plašimo se. Plašimo se uvek ishoda, rezultante naših dela u beskrajnom naporu da uvek učinimo stvari najboljim, a onda neminovno grešimo.
Na svaki san prikačimo po deset briga, a na svaku od tih briga po deset nesigurnosti, pa na svaku neigurnost po deset mogućih ishoda i deset mogućih razloga. I kao da toliko natovarimo svaki san da on više ne može da leti; toliko da nema više snage u njegovim krilama da nas vine pod oblake i da potera nas da radimo sve one blesave divne stvari.
I posle se čudimo kako nam veliki sni nestaju, ili bolje reći kako se uvek zatičemo zakopavajući svoj san i govoreći kako to zapravo i nije bila dobra ideja i da je bolje što je tako ispalo na kraju. I tako nastavljamo da lažemo, isto kako smo i počeli: da bi snu dali šansu da se vine, da ga spasimo od neizvesnosti sutrašnice.
Nakon svega pomislimo kako čitav život rađamo snove, gajimo ih, hranimo ih lažima od kojih rastu, ali na kraju i umiru od tih laži ... i tako zatvaramo krug. Pa ipak, svesno ili ne, uvek ostavljamo dovoljno mali prostor, pukotinu kroz koju će se provući nova semenka snova i laži.
A možda život sam po sebi i nije ništa drugo do snivanja, do tkanja pokrova od snova, nada i laži kojim ćemo se pokriti kada stignemo do dna ambisa.
Ipak, jedino što možemo da uradimo je da nastavimo.
I kao da je to posle uzrok svih naših nevolja u životu. Kao da imamo čudan i neobjašnjiv dar da sadašnje vreme, jedino za koje zapravo možemo biti sigurni da postoji, neprekidno ometamo mislima o prošlom i budućem. Neki čak tvrde da sadašnjost i ne postoji, da je to samo raskorak između onoga što je bilo i onoga što treba da bude. Sa druge strane, neki tvrde da je ceo život samo budućnost prošlosti i da je to ravan koju smatramo sadašnjicom ... ali ko bi ga znao.
Uglavnom, plašimo se. Plašimo se uvek ishoda, rezultante naših dela u beskrajnom naporu da uvek učinimo stvari najboljim, a onda neminovno grešimo.
Na svaki san prikačimo po deset briga, a na svaku od tih briga po deset nesigurnosti, pa na svaku neigurnost po deset mogućih ishoda i deset mogućih razloga. I kao da toliko natovarimo svaki san da on više ne može da leti; toliko da nema više snage u njegovim krilama da nas vine pod oblake i da potera nas da radimo sve one blesave divne stvari.
I posle se čudimo kako nam veliki sni nestaju, ili bolje reći kako se uvek zatičemo zakopavajući svoj san i govoreći kako to zapravo i nije bila dobra ideja i da je bolje što je tako ispalo na kraju. I tako nastavljamo da lažemo, isto kako smo i počeli: da bi snu dali šansu da se vine, da ga spasimo od neizvesnosti sutrašnice.
Nakon svega pomislimo kako čitav život rađamo snove, gajimo ih, hranimo ih lažima od kojih rastu, ali na kraju i umiru od tih laži ... i tako zatvaramo krug. Pa ipak, svesno ili ne, uvek ostavljamo dovoljno mali prostor, pukotinu kroz koju će se provući nova semenka snova i laži.
A možda život sam po sebi i nije ništa drugo do snivanja, do tkanja pokrova od snova, nada i laži kojim ćemo se pokriti kada stignemo do dna ambisa.
Ipak, jedino što možemo da uradimo je da nastavimo.
Нема коментара:
Постави коментар