Čini se da stalno pakujemo i prekapujemo svoj svet, onaj u nama i onaj oko nas, sve one ljude koje vidimo i koje ne vidimo. Kao da je sve što vidimo, osećamo, što nas okružuje neki papir, koji pokušavamo, svesno ili nesvesno da savijemo ne bi li dobili najlepši, naprivlačniji oblik ... a nikada nam ne uspeva da ispadne baš onako kako je na crtežu, u knjizi.
I dok savijamo te ivice, često se i posečemo na papir, a znate kako boli posekotina papira. Ali to je tako, nema ljutnje, prosto, papir ponekad poseče, baš kao i taj naš svet, tkanje oko nas, ljudi koje volimo i za koje smo želeli da napravimo najlepšu ivicu, najlepši oblik koji smo zamislili. Preispitujem sebe da li uopšte treba da se ljutimo na taj papir koji nas poseče kada nismo dovoljno obazirivi; a sa druge strane, da li će taj papir biti tako lep i čist ako budemo obazrivi?
Stalno se čini da pitanja uvek pronađu put brže nego odgovori, i da imaju stalnu potrebu da se roje oko glave.
Da li treba polagati nadu u dobrotu ljudi koje smo zamislili da zbog nečega treba da nam budu privrženi, da nam vrate odanošću ono što mislimo da smo im dali, da li iopšte bilo ko kome treba da bude vanredno dobar u odnosu na ono kakvi zaista jesmo, u dubini svoje prirode, svog mesa?
"Nemoj da tražiš od ljudi previše, svima je hrana ušla na pupak" reči su jednog od najvećih ljudi koji su hodali pod ovim suncem i verujem da je u pravu. Mnogo smo posekotina dozvolili sebi samo zato što smo skinuli oklop i mislili da nema opasnosti. Nažalost, uvek je ima. "Živiš okružen opasnostima, Frodo Baginse" rekao bi Mithrandir i složiću se sa starom lutalicom.
Ali opet, svima nama je potrebna družina sa kojom ćemo podeliti svoj put, svoju muku, sa kojom ćemo savijati i presavijati svoj svet, u stalnoj potrazi za lepšim oblikom. Ostaje verovatno pitanje naše veštine i spretnosti da izaberemo ljude koji će nas okruživati, da prihvatimo činjenicu i istinu o ljudskoj prirodi, da se što manje vodimo željama, predrasudama i impulsima koji nas vrlo često odvode u neracionalne predele u kojima polja mogu biti zelena baš koliko mi to želimo, dani bistri kao najbistrije planinske reke o kojima sanjamo i sunce dovoljno toplo da moramo zažmuriti dok gledamo u nebo. Ostaje nam da poslušamo i svoj glas, ali onaj nemušti, onaj koji još nije pokvario sebe učenjem ljudskog jezika, onaj koji nam u trenutku kada prvi put udahne miris osobe koju sretnemo kaže šta je i ko je ona, a koga nikada ne slušamo po pravilu.
Možda treba da shvatimo i da mi nemamo društva, već da živimo u čoporima ... jer izgleda da latini nisu bili previše u krivu kada su rekli "homo homini lupus est".
I sve to objašnjava našu papirnu slagalicu ... sve to je priča o vuku i čoveku.
I dok savijamo te ivice, često se i posečemo na papir, a znate kako boli posekotina papira. Ali to je tako, nema ljutnje, prosto, papir ponekad poseče, baš kao i taj naš svet, tkanje oko nas, ljudi koje volimo i za koje smo želeli da napravimo najlepšu ivicu, najlepši oblik koji smo zamislili. Preispitujem sebe da li uopšte treba da se ljutimo na taj papir koji nas poseče kada nismo dovoljno obazirivi; a sa druge strane, da li će taj papir biti tako lep i čist ako budemo obazrivi?
Stalno se čini da pitanja uvek pronađu put brže nego odgovori, i da imaju stalnu potrebu da se roje oko glave.
Da li treba polagati nadu u dobrotu ljudi koje smo zamislili da zbog nečega treba da nam budu privrženi, da nam vrate odanošću ono što mislimo da smo im dali, da li iopšte bilo ko kome treba da bude vanredno dobar u odnosu na ono kakvi zaista jesmo, u dubini svoje prirode, svog mesa?
"Nemoj da tražiš od ljudi previše, svima je hrana ušla na pupak" reči su jednog od najvećih ljudi koji su hodali pod ovim suncem i verujem da je u pravu. Mnogo smo posekotina dozvolili sebi samo zato što smo skinuli oklop i mislili da nema opasnosti. Nažalost, uvek je ima. "Živiš okružen opasnostima, Frodo Baginse" rekao bi Mithrandir i složiću se sa starom lutalicom.
Ali opet, svima nama je potrebna družina sa kojom ćemo podeliti svoj put, svoju muku, sa kojom ćemo savijati i presavijati svoj svet, u stalnoj potrazi za lepšim oblikom. Ostaje verovatno pitanje naše veštine i spretnosti da izaberemo ljude koji će nas okruživati, da prihvatimo činjenicu i istinu o ljudskoj prirodi, da se što manje vodimo željama, predrasudama i impulsima koji nas vrlo često odvode u neracionalne predele u kojima polja mogu biti zelena baš koliko mi to želimo, dani bistri kao najbistrije planinske reke o kojima sanjamo i sunce dovoljno toplo da moramo zažmuriti dok gledamo u nebo. Ostaje nam da poslušamo i svoj glas, ali onaj nemušti, onaj koji još nije pokvario sebe učenjem ljudskog jezika, onaj koji nam u trenutku kada prvi put udahne miris osobe koju sretnemo kaže šta je i ko je ona, a koga nikada ne slušamo po pravilu.
Možda treba da shvatimo i da mi nemamo društva, već da živimo u čoporima ... jer izgleda da latini nisu bili previše u krivu kada su rekli "homo homini lupus est".
I sve to objašnjava našu papirnu slagalicu ... sve to je priča o vuku i čoveku.
Нема коментара:
Постави коментар