Nekako sam siguran da će svašta da se provuče kroz um mojih (već pomalo zabrinutih) prijatelja kada budu pročitali ove redove. Unapred se izvinjavam za nelagodnost i uveravam vas da je ovo samo pisanija, uobičajena misao uz uobičajenu šolju čaja, jer na kraju i ta smrt je sastavni i neminovni deo života. Onaj deo bez kojeg bi se gubila granica postojanja i krajnji limes bivstvovanja ... ali, da pređem na stvar.
Pitao sam se mnogo puta, koje bi to bile reči koje bi mogle da u jednoj rečenici sažmu i prikažu čoveka kakav je bio, ili pak kakvog ga pamte ili žele da ga pamte? Da li je uopšte moguće opisati kompleksnost jednog života, hiljade i hiljade strana ispisanih sitnim kosim rukopisom, sve te slike, sve što je neko bio ili nije, što je želeo da bude, sve učinjeno i neučinjeno, sve što je voleo ili nije, sve te reči, uzdahe, nade, padove, strahove, osmehe, ideje u jednu jedinu rečenicu?
Možda ovo zvuči morbidno i mračno, ali vas uveravam, dragi prijatelji, da ovo nema nikakve veze sa mrakom i mračnim mislima ... ovo je čini mi se idealan način da se rastera mrak i da se kroz oblake ugleda svetlost treperavih zvezda u daljini, jer razmišljanjem o jednoj rečenici koja bi iz kamena mogla da progovori o tome ko smo mi bili možda možemo da odgonetnemo ko smo sada.
A zašto? E to ne znam. Kao što ne znam koliko ima svrhe otkrivati i saznavati bilo šta, jer na kraju krajeva, nisam siguran da se sa bilo kakvom akcijom pomeram od nasumičnih vetrova koji lome krila i prekrajaju život kako im volja ... ako uopšte ima volje pod ovim šeširom od sunca i oblaka.
A i reči su često rđavi saputnici: oni koji nas spotiču, vezuju pertle i podsmevaju nam se dok čistimo svoja kolena od prašine u koju smo upali. Pa opet, mi ih grlimo i volimo i rado delimo sa drugima, bez obzira na to u kakve prilike ili neprilike će nas odgurnuti. Izgleda da je svako od nas rođen sa tom čudesnom semenkom ljubavi da je posadi u saksiju nerazumevanja sa drugima.
I onda, posle svega rečenog, kako pronaći reč, reč kao put, kao seme koje treba da razvije ideju u oku ili glavi drugog čoveka, onu koja će da oslika ili naslika nas kakve jesmo, kakvi smo bili ili kakvi ćemo možda biti?
Nije to lak posao, a verovatno ni ne treba da bude. Ono što meni pada napamet, ono što sam do sada o sebi naučio moglo bi da stane u jednu misao, a kladim se da bih verovatno i pogrešio. Ukoliko me poznajete, molim vas da me ispravite, jer rado ću izmeniti stihove za svoj epitaf:
"Shine on, you crazy diamond"
Pitao sam se mnogo puta, koje bi to bile reči koje bi mogle da u jednoj rečenici sažmu i prikažu čoveka kakav je bio, ili pak kakvog ga pamte ili žele da ga pamte? Da li je uopšte moguće opisati kompleksnost jednog života, hiljade i hiljade strana ispisanih sitnim kosim rukopisom, sve te slike, sve što je neko bio ili nije, što je želeo da bude, sve učinjeno i neučinjeno, sve što je voleo ili nije, sve te reči, uzdahe, nade, padove, strahove, osmehe, ideje u jednu jedinu rečenicu?
Možda ovo zvuči morbidno i mračno, ali vas uveravam, dragi prijatelji, da ovo nema nikakve veze sa mrakom i mračnim mislima ... ovo je čini mi se idealan način da se rastera mrak i da se kroz oblake ugleda svetlost treperavih zvezda u daljini, jer razmišljanjem o jednoj rečenici koja bi iz kamena mogla da progovori o tome ko smo mi bili možda možemo da odgonetnemo ko smo sada.
A zašto? E to ne znam. Kao što ne znam koliko ima svrhe otkrivati i saznavati bilo šta, jer na kraju krajeva, nisam siguran da se sa bilo kakvom akcijom pomeram od nasumičnih vetrova koji lome krila i prekrajaju život kako im volja ... ako uopšte ima volje pod ovim šeširom od sunca i oblaka.
A i reči su često rđavi saputnici: oni koji nas spotiču, vezuju pertle i podsmevaju nam se dok čistimo svoja kolena od prašine u koju smo upali. Pa opet, mi ih grlimo i volimo i rado delimo sa drugima, bez obzira na to u kakve prilike ili neprilike će nas odgurnuti. Izgleda da je svako od nas rođen sa tom čudesnom semenkom ljubavi da je posadi u saksiju nerazumevanja sa drugima.
I onda, posle svega rečenog, kako pronaći reč, reč kao put, kao seme koje treba da razvije ideju u oku ili glavi drugog čoveka, onu koja će da oslika ili naslika nas kakve jesmo, kakvi smo bili ili kakvi ćemo možda biti?
Nije to lak posao, a verovatno ni ne treba da bude. Ono što meni pada napamet, ono što sam do sada o sebi naučio moglo bi da stane u jednu misao, a kladim se da bih verovatno i pogrešio. Ukoliko me poznajete, molim vas da me ispravite, jer rado ću izmeniti stihove za svoj epitaf:
"Shine on, you crazy diamond"
Нема коментара:
Постави коментар