Čini mi se da smo negde pogrešili. Da, mi. Ceo ljudski soj. U nekom trenutku, negde, sve je otišlo u smeru koje je pogrešan. Ponekad se pitam, da li su samo oni izopačeni primerci majmunske vrste rešili da se odreknu krošnji drveća i okušaju se na tlu, uspravljajući se i gledajući prema horizontu ... a onda je sve počelo.
Koliko god da se trudim da razumem, uvek se pojavljuje više i više nepoznatih, sve više i više pitanja na naizgled jednostavne i trivijalne stvari. Možda ni ne trebam da se pitam, ponekad pomislim ... ali šta je onda to što me razdvaja od davnih rođaka; šta je razlog zašto i ja silazim sa drveća na izopačena tla razmišljanja i traženja? Hm, verovatno izopačenost sama.
Ali, stani ... da li ja ovim jednim udarom želim da porušim stablo na kome raste čitav moj svet, sva moja ubeđenja i stremljenja? Zapravo ne. Ali, kao i uvek ... nisam siguran u to.
Ne mogu više da ne smatram izopačenim i neprirodnim sve ono što vidim oko sebe, sve te ferije, maske, kostime, običaje, civilizacijske tekovine, sve što smo razvili
milenijumima samo da bi se kamuflirali u lažnu civilizovanost, termin koji smo smislili da bismo se svesno udaljili i ogradili od prirode, od onoga što zapravo jesmo: životinje.
Neka samo neko pokuša da me razuveri i ubedi u suprotno!
Svaki pokušaj ubeđivanja je dokaz naše izopačenosti i sujete, kao i licemerja koje se milenijumima taloži u svakom od nas i koje brižljivo prenosimo genima jedni na druge kao najvredniji dar ljudskosti.
Svuda vidim mimikriju, pokušaje maskiranja primalnih i animalnih nagona u nešto više, što uobičajenom rutom dovodi do smeha ili prezira. Nešto više što bi mogli nazvati ljubavlju, osećanjima, kompleksnim i zamršenim psihosomatskim manifestima koji se na kraju ipak svode na to na šta se svode.
Da se razumemo, pošto znam da se nećemo razumeti, ako neko misli da pokazujem u smeru u kome vidim svet bez osećanja i ljubavi, taj neka se odmah prestroji u drugu traku jer je promašio skretanje.
Smer u kome vozi moja priča je da na ovom svetu postoji mnogo manje ljubavi i pravih osećanja nego što postoji želja za istima, a te želje su izmešane i pomešane sa bazičnim nagonima, te dolazim do zaključka da postoji ogroman disbalans koji mora da se negde ili nekako manifestuje.
Prostom logikom radoznalog deteta sa krupnim očima željnog odgovora postavljam pitanje: a gde onda odlazi sav taj suficit ili deficit (kako god)? Pošto energija ne može da se uništi, u kakve se to oblike pretvara i kakvim svrhama služi?
Naivno pitanje, koje, verujem, dovodi do niza nenaivnih odgovora. Ja neću pokušati da ih dam.
U prilog izrečenom ide i jedini istinski odnos koji čovek želi da dobije od drugog čoveka: dominacija. Pa sada pogledajte sebe, u sebe i oko sebe, pa se zapitajte koliko smo se mi zapravo udaljili od zverova kojih se gadimo (ne ako ih mazimo nego ako neko kaže da smo isto)? I koliko god se svako od nas zanosio romantičnim filmovima ili pesmama, sanjao o zelenim livadama na kome leži gledajući u oblake, uvek ostaje da nam visi iznad vrata konopac pitanja da li smo sposobni za to i da li nam to zaista treba ... ili je to još jedno nasleđe civilizacije, nepotrebnih kulisa iza kojih se krijemo dok igramo svoju igru. I kad nam neko otvoreno to prostre pred noge, verovatno ćemo se osmehnuti onim kiselim osmehom što kaže "kakav jadnik" i onda potegnuti sve sile da ga izbacimo u bezvazdušni prostor daleko od sebe.
Dakle, šta uopšte mogu da zaključim iz svega što sam video, svega što znam? Pa ne mnogo. Uglavnom se svodi na neke klišee, klišee koje se tako upinjemo da porušimo, da dokažemo da nisu istiniti ali se na kraju, čudnom ironijom koja ispunjava prostor ispod jonosfere u značajnom procentu, vraćamo na isti kliše, koji nas dočekuje kao grabulje u bašti (da ne kažem na nos).
Negde smo pogrešili, negde je algebra skrenula i uzela neko nakaradno obličje ... ili možda, ali samo možda, sve ide baš kako bi trebalo da ide ...
Koliko god da se trudim da razumem, uvek se pojavljuje više i više nepoznatih, sve više i više pitanja na naizgled jednostavne i trivijalne stvari. Možda ni ne trebam da se pitam, ponekad pomislim ... ali šta je onda to što me razdvaja od davnih rođaka; šta je razlog zašto i ja silazim sa drveća na izopačena tla razmišljanja i traženja? Hm, verovatno izopačenost sama.
Ali, stani ... da li ja ovim jednim udarom želim da porušim stablo na kome raste čitav moj svet, sva moja ubeđenja i stremljenja? Zapravo ne. Ali, kao i uvek ... nisam siguran u to.
Ne mogu više da ne smatram izopačenim i neprirodnim sve ono što vidim oko sebe, sve te ferije, maske, kostime, običaje, civilizacijske tekovine, sve što smo razvili
milenijumima samo da bi se kamuflirali u lažnu civilizovanost, termin koji smo smislili da bismo se svesno udaljili i ogradili od prirode, od onoga što zapravo jesmo: životinje.
Neka samo neko pokuša da me razuveri i ubedi u suprotno!
Svaki pokušaj ubeđivanja je dokaz naše izopačenosti i sujete, kao i licemerja koje se milenijumima taloži u svakom od nas i koje brižljivo prenosimo genima jedni na druge kao najvredniji dar ljudskosti.
Svuda vidim mimikriju, pokušaje maskiranja primalnih i animalnih nagona u nešto više, što uobičajenom rutom dovodi do smeha ili prezira. Nešto više što bi mogli nazvati ljubavlju, osećanjima, kompleksnim i zamršenim psihosomatskim manifestima koji se na kraju ipak svode na to na šta se svode.
Da se razumemo, pošto znam da se nećemo razumeti, ako neko misli da pokazujem u smeru u kome vidim svet bez osećanja i ljubavi, taj neka se odmah prestroji u drugu traku jer je promašio skretanje.
Smer u kome vozi moja priča je da na ovom svetu postoji mnogo manje ljubavi i pravih osećanja nego što postoji želja za istima, a te želje su izmešane i pomešane sa bazičnim nagonima, te dolazim do zaključka da postoji ogroman disbalans koji mora da se negde ili nekako manifestuje.
Prostom logikom radoznalog deteta sa krupnim očima željnog odgovora postavljam pitanje: a gde onda odlazi sav taj suficit ili deficit (kako god)? Pošto energija ne može da se uništi, u kakve se to oblike pretvara i kakvim svrhama služi?
Naivno pitanje, koje, verujem, dovodi do niza nenaivnih odgovora. Ja neću pokušati da ih dam.
U prilog izrečenom ide i jedini istinski odnos koji čovek želi da dobije od drugog čoveka: dominacija. Pa sada pogledajte sebe, u sebe i oko sebe, pa se zapitajte koliko smo se mi zapravo udaljili od zverova kojih se gadimo (ne ako ih mazimo nego ako neko kaže da smo isto)? I koliko god se svako od nas zanosio romantičnim filmovima ili pesmama, sanjao o zelenim livadama na kome leži gledajući u oblake, uvek ostaje da nam visi iznad vrata konopac pitanja da li smo sposobni za to i da li nam to zaista treba ... ili je to još jedno nasleđe civilizacije, nepotrebnih kulisa iza kojih se krijemo dok igramo svoju igru. I kad nam neko otvoreno to prostre pred noge, verovatno ćemo se osmehnuti onim kiselim osmehom što kaže "kakav jadnik" i onda potegnuti sve sile da ga izbacimo u bezvazdušni prostor daleko od sebe.
Dakle, šta uopšte mogu da zaključim iz svega što sam video, svega što znam? Pa ne mnogo. Uglavnom se svodi na neke klišee, klišee koje se tako upinjemo da porušimo, da dokažemo da nisu istiniti ali se na kraju, čudnom ironijom koja ispunjava prostor ispod jonosfere u značajnom procentu, vraćamo na isti kliše, koji nas dočekuje kao grabulje u bašti (da ne kažem na nos).
Negde smo pogrešili, negde je algebra skrenula i uzela neko nakaradno obličje ... ili možda, ali samo možda, sve ide baš kako bi trebalo da ide ...
Нема коментара:
Постави коментар