Ponekad smo toliko usamljeni da nam društvo uskrate čak i oni od kojih to najmanje očekujemo. Upravo tako nešto se meni dogodilo pre nekoliko večeri, kada sam ležeći u tami svoje sobe i slušajući kako Mica besomučno grize rešetke svog kaveza, shvatio da mi u posetu neće doći ni Morfej niti Hipnozis. Strašno shvatanje koje čoveka može da gurne jedino u društvo Sofije ... ili Koalemosa. Oprostićete mi što nisam određen, ali razumite da je bila tama u sobi ...
I počeo sam da mislim o koječemu, a onda zastao za trenutak i shvatio da ja zapravo odavno ne mislim, nego da se bavim iluzijama. Strašno otkriće, rekao bih, ono koje je još dalje odagnalo svaku naznaku da će mi u posetu doći Morfej ...
Počeo sam da se pitam odakle dolaze sve te iluzije u kojima živim i živimo? Zašto ih tako oberučke grlimo i zašto odbijamo da prestanemo da verujemo u njih?
Nekako, kao da ove moje priče imaju sličnu strukturu, svaki put iznova i iznova ... ali to je valjda ono što zovu stilom. Nego da se vratim na iluzionisanje.
Verovatno prihvatamo iluzije kao opoziciju razumu, što je prirodni otpor svakog normalnog bića (o tome sam čini mi se i pisao). Da, verujem da se čovek instinktivno suprotstavlja razumu. Dalje, verujem i da svi mi mnogo više volimo slatki ukus nade nego (često) gorak ukus realnosti. I eto vam, dragi moji, ekspres recepta kako da spremite ekspres iluziju, a još ako na to dodate par zrnaca mašte ... desert od ničega je spreman i služite ga toplog (i podgrevajte stalno, jer je tako ukusniji).
Mada, nisam siguran da mogu i da imam prava da sudim, da li su iluzije dobre ili loše, ni da li su korisne ili štetne, praktične ili ne. Uvek je sve uvaljano u nijanse sive, i retko kad se nešto primiče krajnostima. Ponekad su te iluzije (a često ih nazivamo i maštarije, sanjarenja) ono što nas pokreće da uradimo velika i značajna dela, da ostavimo trag iza sebe, ali često i uzrok druženja sa slobodnim padom i ćaskanja sa gravitacijom dok ne udarimo o dno ambisa. Kao i uvek, stvari su višedimenzionalne, imaju više krajeva, a na slučaju je da li ćemo se uhvatiti za onaj deblji ili ne.
A ja, kako ja izlazim na kraj sa tim (sigurno se pitate)? Pa izvesno je da izlazim na kraj, kao što maločas rekoh, s tim da je kraj često onaj deblji. Ja ih sledim, pratim, trošim sve resurse na njih, na življenje u nadi da će se ostvariti i da će, ako se ostvare biti ono što sam želeo. Da li sam u pravu ili ne, to ćemo videti na kraju ove predstave. A predstava se održava, svakodnevno, sa svima od nas kao akterima i začuđeno i oduševljeno gledamo kako hodamo po žici, sa osmehom na licu, jer čak i dok padamo srećni smo što letimo, makar i na kratko.
I eto, taman kad se čovek ponada da je nadomak bilo kakvog smisla, odjednom se pojavi onaj prugasti mačak i nasmeje onim svojim lucidnim osmehom koji kao da kaže "E moj druže, ne znaš ti ništa".
I znate šta? Potpuno je u pravu!
PS: ako ste očekivali nekakav odgovor u ovoj priči (a izazvani naslovom) samo da vam kažem da ste se prevarili!
I počeo sam da mislim o koječemu, a onda zastao za trenutak i shvatio da ja zapravo odavno ne mislim, nego da se bavim iluzijama. Strašno otkriće, rekao bih, ono koje je još dalje odagnalo svaku naznaku da će mi u posetu doći Morfej ...
Počeo sam da se pitam odakle dolaze sve te iluzije u kojima živim i živimo? Zašto ih tako oberučke grlimo i zašto odbijamo da prestanemo da verujemo u njih?
Nekako, kao da ove moje priče imaju sličnu strukturu, svaki put iznova i iznova ... ali to je valjda ono što zovu stilom. Nego da se vratim na iluzionisanje.
Verovatno prihvatamo iluzije kao opoziciju razumu, što je prirodni otpor svakog normalnog bića (o tome sam čini mi se i pisao). Da, verujem da se čovek instinktivno suprotstavlja razumu. Dalje, verujem i da svi mi mnogo više volimo slatki ukus nade nego (često) gorak ukus realnosti. I eto vam, dragi moji, ekspres recepta kako da spremite ekspres iluziju, a još ako na to dodate par zrnaca mašte ... desert od ničega je spreman i služite ga toplog (i podgrevajte stalno, jer je tako ukusniji).
Mada, nisam siguran da mogu i da imam prava da sudim, da li su iluzije dobre ili loše, ni da li su korisne ili štetne, praktične ili ne. Uvek je sve uvaljano u nijanse sive, i retko kad se nešto primiče krajnostima. Ponekad su te iluzije (a često ih nazivamo i maštarije, sanjarenja) ono što nas pokreće da uradimo velika i značajna dela, da ostavimo trag iza sebe, ali često i uzrok druženja sa slobodnim padom i ćaskanja sa gravitacijom dok ne udarimo o dno ambisa. Kao i uvek, stvari su višedimenzionalne, imaju više krajeva, a na slučaju je da li ćemo se uhvatiti za onaj deblji ili ne.
A ja, kako ja izlazim na kraj sa tim (sigurno se pitate)? Pa izvesno je da izlazim na kraj, kao što maločas rekoh, s tim da je kraj često onaj deblji. Ja ih sledim, pratim, trošim sve resurse na njih, na življenje u nadi da će se ostvariti i da će, ako se ostvare biti ono što sam želeo. Da li sam u pravu ili ne, to ćemo videti na kraju ove predstave. A predstava se održava, svakodnevno, sa svima od nas kao akterima i začuđeno i oduševljeno gledamo kako hodamo po žici, sa osmehom na licu, jer čak i dok padamo srećni smo što letimo, makar i na kratko.
I eto, taman kad se čovek ponada da je nadomak bilo kakvog smisla, odjednom se pojavi onaj prugasti mačak i nasmeje onim svojim lucidnim osmehom koji kao da kaže "E moj druže, ne znaš ti ništa".
I znate šta? Potpuno je u pravu!
PS: ako ste očekivali nekakav odgovor u ovoj priči (a izazvani naslovom) samo da vam kažem da ste se prevarili!
Нема коментара:
Постави коментар