Uprkos zapanjujuće pogrešnom verovanju koje nam se kroz milenijume neznanja usadilo u razum, svako od nas ima svoje vreme, svoj vremenski tok, nezavistan od drugih i potpuno relativan. Naravno da ovo ne možemo da shvatimo i prihvatimo, jer smo od praskozorja naučili da je vreme ona količina peska koja ističe kada okrenemo peščanik ili pomeranje senke na štapu. I ne možemo da prihvatimo činjenicu da ne postoji jedno apsolutno vreme, jedan univerzalni sat koji otkucava svima isto. Vekovna laž, neznanje, zabluda ... ili da kažem dvo-milenijumska?
U svakom slučaju, ono o čemu razmišljam je vremenski tok, sila koja nosi i determiniše svakoga od nas, i svakome od nas ponaosob trasira realnost i pomera ga kroz prostor. Ovo nije nikakva nova ideja, zaista. To je već stara vest, odavno prihvaćeno i dokazano u naučnom svetu. Samo ... ponekad je teže dokazati sebi nego naučnim krugovima.
Razmišljam o naborima u tom vremenskom toku, o mestima koja možete osetiti pod rukom kao neravnine, nepravilnosti ako ćemo tako ... o mestima za koje nekako znate da su bitno uticala na dalje ishode vašeg toka.
Da li zaista možemo da osetimo te nabore ili su oni vizualizacija nastala kasnijim shvatanjem i razmišljanjem o tome šta smo mogli da učinimo drugačije? Da li je to samo impuls nemoći nad stvarima koje nisu onakve kakve smo želeli da budu?
Nisam siguran, ali definitivno postoji nešto u nama, na svesnom ili podsvesnom nivou što može da nam odgovori na to pitanje. Da li je to neko posebno čulo koga zapravo nismo ni sveni, koje još nismo proučili i dali mu ime, ili je (kao što rekoh) racionalizacija, ili pak obmana uma ... teško je reći. Tek, sa vremena na vreme sa javlja glas koji nam jasno kaže i pokaže mesto u vremenu iza nas, gde se napravio šav koji je možda drugačije mogao da iskroji stvari koje će uslediti.
Meni se čini da mogu pod svojom rukom da opipam nekoliko takvih nabora koji su na neki način bili ne prekretnice, ali koji su svojom neravninom menjali verovatnoću događaja koji slede.
Nekako, cela ova priča nas neumitno odvodi na put pomisli "šta bi bilo kad bi bilo", ali verujem da je to tema za drugi razgovor. Postoji u nama svima to detinjasto verovanje da ako bi mogli da se nekako vratimo nazad do šava koji smo opipali i pomogli da se on nekako drugačije prišije, da bi možda stvari bile sada malo više nama po volji.
Ali to je nada, čudna i jednistvena osobina koju nosimo u džepu, novčić koji često visi na previše tankoj niti verovatnoća, ali novčić koji nam uvek podari snage za još nekoliko koraka.
U svakom slučaju, ono o čemu razmišljam je vremenski tok, sila koja nosi i determiniše svakoga od nas, i svakome od nas ponaosob trasira realnost i pomera ga kroz prostor. Ovo nije nikakva nova ideja, zaista. To je već stara vest, odavno prihvaćeno i dokazano u naučnom svetu. Samo ... ponekad je teže dokazati sebi nego naučnim krugovima.
Razmišljam o naborima u tom vremenskom toku, o mestima koja možete osetiti pod rukom kao neravnine, nepravilnosti ako ćemo tako ... o mestima za koje nekako znate da su bitno uticala na dalje ishode vašeg toka.
Da li zaista možemo da osetimo te nabore ili su oni vizualizacija nastala kasnijim shvatanjem i razmišljanjem o tome šta smo mogli da učinimo drugačije? Da li je to samo impuls nemoći nad stvarima koje nisu onakve kakve smo želeli da budu?
Nisam siguran, ali definitivno postoji nešto u nama, na svesnom ili podsvesnom nivou što može da nam odgovori na to pitanje. Da li je to neko posebno čulo koga zapravo nismo ni sveni, koje još nismo proučili i dali mu ime, ili je (kao što rekoh) racionalizacija, ili pak obmana uma ... teško je reći. Tek, sa vremena na vreme sa javlja glas koji nam jasno kaže i pokaže mesto u vremenu iza nas, gde se napravio šav koji je možda drugačije mogao da iskroji stvari koje će uslediti.
Meni se čini da mogu pod svojom rukom da opipam nekoliko takvih nabora koji su na neki način bili ne prekretnice, ali koji su svojom neravninom menjali verovatnoću događaja koji slede.
Nekako, cela ova priča nas neumitno odvodi na put pomisli "šta bi bilo kad bi bilo", ali verujem da je to tema za drugi razgovor. Postoji u nama svima to detinjasto verovanje da ako bi mogli da se nekako vratimo nazad do šava koji smo opipali i pomogli da se on nekako drugačije prišije, da bi možda stvari bile sada malo više nama po volji.
Ali to je nada, čudna i jednistvena osobina koju nosimo u džepu, novčić koji često visi na previše tankoj niti verovatnoća, ali novčić koji nam uvek podari snage za još nekoliko koraka.
Нема коментара:
Постави коментар