четвртак, 30. септембар 2010.

Vreme

Da li se nekada zapitate odakle dolazi i šta je zapravo ono bez čega ne možemo, ono od čega zavisimo i čega nikada nemamo: vreme?

Verovatno ne, jer smo dizajnirani da se ne bavimo baš tim elementarnim stvarima. Te ekskurzije su izgleda privilegija velikih umova, onih pomerenih i za života neshvaćenih duša, onih koji će u najboljem slučaju za života izazvati nerazumevanje, a često i mnogo više ... negativnog naravno.

Pa šta je to vreme?

Ne, ja neću pokušati da dam odgovor na to pitanje u ovoj priči ali ću dati sebi za pravo dovoljno da kažem da imam toliko znanja da mogu da naslutim koliko ništa ne znam o vremenu (pa i bilo čemu), odakle ono dolazi, kako je nastalo, kakav je to zapravo mehanizam i na kraju ... ima li mu kraja?

Iz svojih razmišljanja o vremenu stidljivo ću izvući zaključak da vreme doživljavam kao ram u konceptu prostor-vreme, odnosno kao relativno čvrstu (a ipak fleksibilnu) komponentu koja razapinje prostor ... hm, hajde da pokušam ovako da to kažem:

zamišljam prostor-vreme kao slikarsko platno koje je razapeto o ram. Ram je u ovom slučaju vreme, samo nemojte ga zamisliti onako kruto kakvi su obično ramovi. A platno je prostor, baš onakav kakav je čini mi se, kada mu skinete ram (vreme): mlohava, savitljiva i amorfna stvar ... mada to je samo moje mišljenje, na koje svako ko se dublje bavio tematikom i u džepu nosi više znanja može da mi nasmeje. Preuzimam taj rizik, u ime sporta!

Ovde biram da se bavim implikacijom, uticajem na ono što vreme ima na nas i naše živote.

Zamislite se sada, prijatelji, i pogledajte koliko smo mi ovisnici o vremenu, koliko je ono ugrađeno u svaki naš pokret, u svaku našu misao, u svako osećanje: sve ima svoju vremensku komponentu. Izgleda da je naš um potpuno nesposoban da uradi bilo šta čemu neće dati vremensku komponentu. U sve ugrađujemo i beležimo vreme.
Razmislite: svako osećanje, svaki ukus, svaka misao, svaka emocija (i da ne idem dalje u nabrajanju), uz sve to postoji vremenska odrednica, pa čak i ona koja opisuje odsustvo iste (mislim na slučaj da nam je neobično važno da ako ne znamo kada nam se desilo nešto od pomenutog da to i naglasimo sa nečim tipa "ne mogu tačno da se setim kada, ali ..."). Dakle, mi smo definitivno vremenski zavisnici.

Sledeća izuzetno zanimljiva stvar pripada slatkom omažu ljudskog paradoksa. Možda pogađate, reč je o korišćenju vremena kao izgovora, zagovora ili dogovora. Opet, tu isplivava sjajnost ljudske prirode, a evo i kako:

Verujem da ne postoji dan, ni jedan jedini dan u životu svakog čoveka (moram da se ovde ograničim na termin "čoveka zapadne civilizacije" jer stvarno ne znam da li je to slučaj u afričkim i aboridžinskim plemenima) kada ne upotrebi frazu "ne mogu, nemam vremena". Ne bi bila muka da ova fraza služi za teranje dosadnijih pripadnika rodbine ili komšiluka, ali je problem u tome što nam je to svima izgleda postao univerzalni podupirač i alat.
A najstrašnije od svega je što smo na dnevnoj bazi počeli da ga koristimo i na prijateljima, bliskim i dragim osobama, voljenim osobama, pa i na sebi.

I tu dolazimo do jednog od najvećih promašaja čoveka: pokušaja trgovine i kalkulacije sa vremenom. Akcija koja je pre početka osuđena na propast, pokušaj koji može da se završi samo smešnom scenom u kojoj, kao u starim dobrim komedijama, glavni glumac mora da bude počašćen pitom u lice ... i najstrašnije je to što nesposobni da to naučimo. Da, nesposobni smo i osuđeni rekao bih (mada to nekoga može da navede na pomisao da mislim da postoji neka sudbina; takve molim da se vrate par strana unazad u moja razmišljanja o Fortuni) da ikada naučimo da vreme ne možemo vratiti, nadoknaditi, bolje iskoristiti ili upotrebiti u svoje svrhe.

Koliko samo puta smo pokušali da trgujemo vremenom da bi završili jednu stvar i nadali se da ćemo "vremenski dug" uspeti da naplatimo (od nekoga već) ali na kraju shvatili da neće biti naplate, da je vreme proteklo svojim sporim, ali ujednačenim i čvrstim korakom i odnelo nas dalje? Koliko puta smo i ćemo dozvoliti da nas nedostatak onoga što nas okružuje preko glave razdvaja od dragih nam osoba, ili stvari, i koliko puta ćemo da poverujemo da ćemo nekako da nadoknadimo sve to?

Ne, nećemo. To je jedna od retkih stvari koje su jasne i nepolomljive. Nećemo.

Zato, pokušajmo da malo koristimo vreme i njegov tok i da plivamo nošeni njegovom snagom, da jednom za promenu plivamo niz maticu; da jednom ne sitnimo svoje živote na kazaljku sata; da shvatimo svoju trenutnost i nebitnost i da ne pravimo dug vremenu, nego osobama do kojih nam je stalo.

Posvećeno svima nama, a posebno dragoj mi M. koja neće imati vremena da ovo pročita. A sve teče ...

Нема коментара:

Постави коментар