Oni koji čitaju moj blog možda će primetiti da sam u ovih godinu i nešto više dana šetao po raznim stazama, nošen različitim strujama; različiti vetrovi su duvali u moja jedra i ka različitim suncima sam širio svoja krila. I tek tako, malo po malo, čini se da su se stvari uozbiljile. Možda su i ranije bila ozbiljne samo ih nisam zapisivao na dovoljno ozbiljan način ... a ko bi to znao?
Kao i uvek, pesrpektive su to što se menja; uglovi, azimuti, zaklapanje i preklapanje nepostojećeg sa željenim, primeri iz priručnika na temu „Kako se izgubiti na putovanju“ ... i mi se stalno gubimo. Kad kažem „mi“ mislim na sebe, samo mi je nekako lakše da generalizujem na čitav ljudski soj.
A mi naše putovanje posmatramo iz perspektiva, raznih uloga, momenata, delića naših života koji su se odigrali u trenu koji je ovekovečio deo puta ... i onda se sećamo naših putovanja, srećni smo ili nismo zbog puta koji je ispred nas ili iza nas. Oplakujemo i kada smo bili srećni i kada nismo: kada jesmo – zašto više nismo, a kada nismo – zašto nismo. Duge pruge očaja što su se prostrle po nama kao po detelini.
I sada, kao da bih umeo da kažem i pokažem koji deo puta je bio srećan, na kom delu je bilo lako hodati, sa blagim prolećnim vetrom u leđa i suncem toplim dovoljno da podgreje duh za atmosferu; isto tako, ne pitajte me jer ne znam reći koji deo puta bih želeo da zaboravim odnosno da zapamtim i da naučim da nikada više ne hodam na taj način ... ne pitajte jer ne znam.
Isto kao što ne znam koja nas uopšte sila navlači na put, koja nam daje momente i spoznaju koja nam služi samo kao sud. Varljivog saputnika svi mi nosimo u grudima, tako sebičnog i tvrdoglavog a tako slabašnog i nimalo hrabrog. A opet ga volimo i slušamo svaki njegov drhtaj; jer je i taj ljubav kao i svaka druga uobrazilja, pa voleći njega volimo sebe, a kroz sebe volimo druge, a kroz druge svet ... taman toliko da nastavimo svoje hodanje. Ali ka čemu?
Možda cilj nije ni bitan. Možda je bitno samo putovanje, pomeranje, odsustvo mira, jer na kraju hteli ili ne mi smo na putu i čak da čvrsto odlučimo da stojimo u mestu, put će se pokrenuti pod našim nogama.
Mnogo toga ima da se kaže, ali boginja Idioglosija se već smeši jer reči imaju sklonost da same skrenu sa puta u njive nerazumevanja. Možda onda treba sačuvati reči i nastaviti hodati ... jer na kraju krajeva, mi i nemamo drugog izbora.
Kao i uvek, pesrpektive su to što se menja; uglovi, azimuti, zaklapanje i preklapanje nepostojećeg sa željenim, primeri iz priručnika na temu „Kako se izgubiti na putovanju“ ... i mi se stalno gubimo. Kad kažem „mi“ mislim na sebe, samo mi je nekako lakše da generalizujem na čitav ljudski soj.
A mi naše putovanje posmatramo iz perspektiva, raznih uloga, momenata, delića naših života koji su se odigrali u trenu koji je ovekovečio deo puta ... i onda se sećamo naših putovanja, srećni smo ili nismo zbog puta koji je ispred nas ili iza nas. Oplakujemo i kada smo bili srećni i kada nismo: kada jesmo – zašto više nismo, a kada nismo – zašto nismo. Duge pruge očaja što su se prostrle po nama kao po detelini.
I sada, kao da bih umeo da kažem i pokažem koji deo puta je bio srećan, na kom delu je bilo lako hodati, sa blagim prolećnim vetrom u leđa i suncem toplim dovoljno da podgreje duh za atmosferu; isto tako, ne pitajte me jer ne znam reći koji deo puta bih želeo da zaboravim odnosno da zapamtim i da naučim da nikada više ne hodam na taj način ... ne pitajte jer ne znam.
Isto kao što ne znam koja nas uopšte sila navlači na put, koja nam daje momente i spoznaju koja nam služi samo kao sud. Varljivog saputnika svi mi nosimo u grudima, tako sebičnog i tvrdoglavog a tako slabašnog i nimalo hrabrog. A opet ga volimo i slušamo svaki njegov drhtaj; jer je i taj ljubav kao i svaka druga uobrazilja, pa voleći njega volimo sebe, a kroz sebe volimo druge, a kroz druge svet ... taman toliko da nastavimo svoje hodanje. Ali ka čemu?
Možda cilj nije ni bitan. Možda je bitno samo putovanje, pomeranje, odsustvo mira, jer na kraju hteli ili ne mi smo na putu i čak da čvrsto odlučimo da stojimo u mestu, put će se pokrenuti pod našim nogama.
Mnogo toga ima da se kaže, ali boginja Idioglosija se već smeši jer reči imaju sklonost da same skrenu sa puta u njive nerazumevanja. Možda onda treba sačuvati reči i nastaviti hodati ... jer na kraju krajeva, mi i nemamo drugog izbora.
Нема коментара:
Постави коментар