Ležim. Umorom i strahom od protekle noći zakucan za posteljinu. Ležim i gledam kako zora svojim hladnim, svetlim prstima presipa noć iz mojih očiju u moju dušu. I uskoro će nestati, dovršiti svoj zastrašujući ples nad senkama i oterati svetlom mrak. A mrak će se sakriti u mene i svi strahovi će nastaviti da dišu i grizu.
Koliko puta moramo da progutamo ovu slanu vodu, dok plutamo u moru, nošeni beznadežnom silom talasa? Koliko puta moramo da preplovimo taj beskrajni okean nasumičnosti na slučajnim daskama za koje mislimo da su poslate da nas drže da ne potonemo? Koliko puta moramo da sebe ubedimo da smo mi izabrali te daske i da mi utičemo na smer kojim će nas talasi nositi?
I koliko puta moramo da prođemo kroz te strašne bašte od kamena, sa vezanim rukama, sa vezanim očima, krvavog lica, bosih stopala koje povređuje grubi kamen?
Nikada zaista ne odrastemo; uvek u nama nastavljaju da žive strahovi iz detinjstva. Zapravo, samo oni rastu, sazrevaju, dobijaju nove bodlje i nova imena i nove zube kojima nas grizu. A mi se samo lažemo da odrastamo time što ih teramo dublje u mrak ... ali ne znamo da oni tu zapravo najudobnije žive i hrane se i čekaju neku zoru da iskoče pred nas.
I zato ležim zastrašen i nepomičan, gledajući u hladnu svetlost kako bledi tamu u oblike koje prepoznajem, svestan straha od stvari koje će uvek biti tu, duboke i skrivene a koje prste zore neće učiniti prepoznatljivim.
***
Popili smo svu vodu od dana Odina i sada ležimo u zori Frejinog dana, tako udaljeni, kao da nas nikada Odinov dan nije spajao u jedno. I svakom od nas zora presipa drugačije strahove i svakog od nas će Freja u svojoj noći odvesti u drugačiju baštu, gde ćemo opet hodati siromašni i bosi među svojim strahovima i nadama.
Zaustavljam dah ne bi li usporio ovu zoru; želim da bude ona zora koja je podarila dane Odina, ali znam da ne mogu zaustaviti ono što zovemo vreme jer na kraju krajeva ... i ko sam ja? Ne više niti ništa od čoveka, osuđenog da pluta u strašnom okeanu iznad koga pleše Zora, hladna, svetla i nemilosrdna, ona koja uvek uzima šta je njeno ne ostavljajući ništa oko nas: nego sakrivajući sve u nama.
Koliko puta moramo da progutamo ovu slanu vodu, dok plutamo u moru, nošeni beznadežnom silom talasa? Koliko puta moramo da preplovimo taj beskrajni okean nasumičnosti na slučajnim daskama za koje mislimo da su poslate da nas drže da ne potonemo? Koliko puta moramo da sebe ubedimo da smo mi izabrali te daske i da mi utičemo na smer kojim će nas talasi nositi?
I koliko puta moramo da prođemo kroz te strašne bašte od kamena, sa vezanim rukama, sa vezanim očima, krvavog lica, bosih stopala koje povređuje grubi kamen?
Nikada zaista ne odrastemo; uvek u nama nastavljaju da žive strahovi iz detinjstva. Zapravo, samo oni rastu, sazrevaju, dobijaju nove bodlje i nova imena i nove zube kojima nas grizu. A mi se samo lažemo da odrastamo time što ih teramo dublje u mrak ... ali ne znamo da oni tu zapravo najudobnije žive i hrane se i čekaju neku zoru da iskoče pred nas.
I zato ležim zastrašen i nepomičan, gledajući u hladnu svetlost kako bledi tamu u oblike koje prepoznajem, svestan straha od stvari koje će uvek biti tu, duboke i skrivene a koje prste zore neće učiniti prepoznatljivim.
***
Popili smo svu vodu od dana Odina i sada ležimo u zori Frejinog dana, tako udaljeni, kao da nas nikada Odinov dan nije spajao u jedno. I svakom od nas zora presipa drugačije strahove i svakog od nas će Freja u svojoj noći odvesti u drugačiju baštu, gde ćemo opet hodati siromašni i bosi među svojim strahovima i nadama.
Zaustavljam dah ne bi li usporio ovu zoru; želim da bude ona zora koja je podarila dane Odina, ali znam da ne mogu zaustaviti ono što zovemo vreme jer na kraju krajeva ... i ko sam ja? Ne više niti ništa od čoveka, osuđenog da pluta u strašnom okeanu iznad koga pleše Zora, hladna, svetla i nemilosrdna, ona koja uvek uzima šta je njeno ne ostavljajući ništa oko nas: nego sakrivajući sve u nama.
Нема коментара:
Постави коментар