Origami

Čini se da stalno pakujemo i prekapujemo svoj svet, onaj u nama i onaj oko nas, sve one ljude koje vidimo i koje ne vidimo. Kao da je sve što vidimo, osećamo, što nas okružuje neki papir, koji pokušavamo, svesno ili nesvesno da savijemo ne bi li dobili najlepši, naprivlačniji oblik ... a nikada nam ne uspeva da ispadne baš onako kako je na crtežu, u knjizi.

I dok savijamo te ivice, često se i posečemo na papir, a znate kako boli posekotina papira. Ali to je tako, nema ljutnje, prosto, papir ponekad poseče, baš kao i taj naš svet, tkanje oko nas, ljudi koje volimo i za koje smo želeli da napravimo najlepšu ivicu, najlepši oblik koji smo zamislili. Preispitujem sebe da li uopšte treba da se ljutimo na taj papir koji nas poseče kada nismo dovoljno obazirivi; a sa druge strane, da li će taj papir biti tako lep i čist ako budemo obazrivi?

Stalno se čini da pitanja uvek pronađu put brže nego odgovori, i da imaju stalnu potrebu da se roje oko glave.

Da li treba polagati nadu u dobrotu ljudi koje smo zamislili da zbog nečega treba da nam budu privrženi, da nam vrate odanošću ono što mislimo da smo im dali, da li iopšte bilo ko kome treba da bude vanredno dobar u odnosu na ono kakvi zaista jesmo, u dubini svoje prirode, svog mesa?

"Nemoj da tražiš od ljudi previše, svima je hrana ušla na pupak" reči su jednog od najvećih ljudi koji su hodali pod ovim suncem i verujem da je u pravu. Mnogo smo posekotina dozvolili sebi samo zato što smo skinuli oklop i mislili da nema opasnosti. Nažalost, uvek je ima. "Živiš okružen opasnostima, Frodo Baginse" rekao bi Mithrandir i složiću se sa starom lutalicom.

Ali opet, svima nama je potrebna družina sa kojom ćemo podeliti svoj put, svoju muku, sa kojom ćemo savijati i presavijati svoj svet, u stalnoj potrazi za lepšim oblikom. Ostaje verovatno pitanje naše veštine i spretnosti da izaberemo ljude koji će nas okruživati, da prihvatimo činjenicu i istinu o ljudskoj prirodi, da se što manje vodimo željama, predrasudama i impulsima koji nas vrlo često odvode u neracionalne predele u kojima polja mogu biti zelena baš koliko mi to želimo, dani bistri kao najbistrije planinske reke o kojima sanjamo i sunce dovoljno toplo da moramo zažmuriti dok gledamo u nebo. Ostaje nam da poslušamo i svoj glas, ali onaj nemušti, onaj koji još nije pokvario sebe učenjem ljudskog jezika, onaj koji nam u trenutku kada prvi put udahne miris osobe koju sretnemo kaže šta je i ko je ona, a koga nikada ne slušamo po pravilu.

Možda treba da shvatimo i da mi nemamo društva, već da živimo u čoporima ... jer izgleda da latini nisu bili previše u krivu kada su rekli "homo homini lupus est".

I sve to objašnjava našu papirnu slagalicu ... sve to je priča o vuku i čoveku.

Odlazak

Postoji vreme kada jednostavno treba otići. I nije važno gde, samo otići. Problem je što uvek vodiš i sebe, gde god da kreneš .. pa dobro, ne baš uvek.

Samo treba prepoznati vreme ...

Iluzije (ili šta sa njima)

Ponekad smo toliko usamljeni da nam društvo uskrate čak i oni od kojih to najmanje očekujemo. Upravo tako nešto se meni dogodilo pre nekoliko večeri, kada sam ležeći u tami svoje sobe i slušajući kako Mica besomučno grize rešetke svog kaveza, shvatio da mi u posetu neće doći ni Morfej niti Hipnozis. Strašno shvatanje koje čoveka može da gurne jedino u društvo Sofije ... ili Koalemosa. Oprostićete mi što nisam određen, ali razumite da je bila tama u sobi ...

I počeo sam da mislim o koječemu, a onda zastao za trenutak i shvatio da ja zapravo odavno ne mislim, nego da se bavim iluzijama. Strašno otkriće, rekao bih, ono koje je još dalje odagnalo svaku naznaku da će mi u posetu doći Morfej ...

Počeo sam da se pitam odakle dolaze sve te iluzije u kojima živim i živimo? Zašto ih tako oberučke grlimo i zašto odbijamo da prestanemo da verujemo u njih?

Nekako, kao da ove moje priče imaju sličnu strukturu, svaki put iznova i iznova ... ali to je valjda ono što zovu stilom. Nego da se vratim na iluzionisanje.

Verovatno prihvatamo iluzije kao opoziciju razumu, što je prirodni otpor svakog normalnog bića (o tome sam čini mi se i pisao). Da, verujem da se čovek instinktivno suprotstavlja razumu. Dalje, verujem i da svi mi mnogo više volimo slatki ukus nade nego (često) gorak ukus realnosti. I eto vam, dragi moji, ekspres recepta kako da spremite ekspres iluziju, a još ako na to dodate par zrnaca mašte ... desert od ničega je spreman i služite ga toplog (i podgrevajte stalno, jer je tako ukusniji).
Mada, nisam siguran da mogu i da imam prava da sudim, da li su iluzije dobre ili loše, ni da li su korisne ili štetne, praktične ili ne. Uvek je sve uvaljano u nijanse sive, i retko kad se nešto primiče krajnostima. Ponekad su te iluzije (a često ih nazivamo i maštarije, sanjarenja) ono što nas pokreće da uradimo velika i značajna dela, da ostavimo trag iza sebe, ali često i uzrok druženja sa slobodnim padom i ćaskanja sa gravitacijom dok ne udarimo o dno ambisa. Kao i uvek, stvari su višedimenzionalne, imaju više krajeva, a na slučaju je da li ćemo se uhvatiti za onaj deblji ili ne.

A ja, kako ja izlazim na kraj sa tim (sigurno se pitate)? Pa izvesno je da izlazim na kraj, kao što maločas rekoh, s tim da je kraj često onaj deblji. Ja ih sledim, pratim, trošim sve resurse na njih, na življenje u nadi da će se ostvariti i da će, ako se ostvare biti ono što sam želeo. Da li sam u pravu ili ne, to ćemo videti na kraju ove predstave. A predstava se održava, svakodnevno, sa svima od nas kao akterima i začuđeno i oduševljeno gledamo kako hodamo po žici, sa osmehom na licu, jer čak i dok padamo srećni smo što letimo, makar i na kratko.

I eto, taman kad se čovek ponada da je nadomak bilo kakvog smisla, odjednom se pojavi onaj prugasti mačak i nasmeje onim svojim lucidnim osmehom koji kao da kaže "E moj druže, ne znaš ti ništa".

I znate šta? Potpuno je u pravu!

PS: ako ste očekivali nekakav odgovor u ovoj priči (a izazvani naslovom) samo da vam kažem da ste se prevarili!

Nakaradna algebra

Čini mi se da smo negde pogrešili. Da, mi. Ceo ljudski soj. U nekom trenutku, negde, sve je otišlo u smeru koje je pogrešan. Ponekad se pitam, da li su samo oni izopačeni primerci majmunske vrste rešili da se odreknu krošnji drveća i okušaju se na tlu, uspravljajući se i gledajući prema horizontu ... a onda je sve počelo.

Koliko god da se trudim da razumem, uvek se pojavljuje više i više nepoznatih, sve više i više pitanja na naizgled jednostavne i trivijalne stvari. Možda ni ne trebam da se pitam, ponekad pomislim ... ali šta je onda to što me razdvaja od davnih rođaka; šta je razlog zašto i ja silazim sa drveća na izopačena tla razmišljanja i traženja? Hm, verovatno izopačenost sama.

Ali, stani ... da li ja ovim jednim udarom želim da porušim stablo na kome raste čitav moj svet, sva moja ubeđenja i stremljenja? Zapravo ne. Ali, kao i uvek ... nisam siguran u to.

Ne mogu više da ne smatram izopačenim i neprirodnim sve ono što vidim oko sebe, sve te ferije, maske, kostime, običaje, civilizacijske tekovine, sve što smo razvili
milenijumima samo da bi se kamuflirali u lažnu civilizovanost, termin koji smo smislili da bismo se svesno udaljili i ogradili od prirode, od onoga što zapravo jesmo: životinje.

Neka samo neko pokuša da me razuveri i ubedi u suprotno!

Svaki pokušaj ubeđivanja je dokaz naše izopačenosti i sujete, kao i licemerja koje se milenijumima taloži u svakom od nas i koje brižljivo prenosimo genima jedni na druge kao najvredniji dar ljudskosti.

Svuda vidim mimikriju, pokušaje maskiranja primalnih i animalnih nagona u nešto više, što uobičajenom rutom dovodi do smeha ili prezira. Nešto više što bi mogli nazvati ljubavlju, osećanjima, kompleksnim i zamršenim psihosomatskim manifestima koji se na kraju ipak svode na to na šta se svode.

Da se razumemo, pošto znam da se nećemo razumeti, ako neko misli da pokazujem u smeru u kome vidim svet bez osećanja i ljubavi, taj neka se odmah prestroji u drugu traku jer je promašio skretanje.

Smer u kome vozi moja priča je da na ovom svetu postoji mnogo manje ljubavi i pravih osećanja nego što postoji želja za istima, a te želje su izmešane i pomešane sa bazičnim nagonima, te dolazim do zaključka da postoji ogroman disbalans koji mora da se negde ili nekako manifestuje.

Prostom logikom radoznalog deteta sa krupnim očima željnog odgovora postavljam pitanje: a gde onda odlazi sav taj suficit ili deficit (kako god)? Pošto energija ne može da se uništi, u kakve se to oblike pretvara i kakvim svrhama služi?

Naivno pitanje, koje, verujem, dovodi do niza nenaivnih odgovora. Ja neću pokušati da ih dam.

U prilog izrečenom ide i jedini istinski odnos koji čovek želi da dobije od drugog čoveka: dominacija. Pa sada pogledajte sebe, u sebe i oko sebe, pa se zapitajte koliko smo se mi zapravo udaljili od zverova kojih se gadimo (ne ako ih mazimo nego ako neko kaže da smo isto)? I koliko god se svako od nas zanosio romantičnim filmovima ili pesmama, sanjao o zelenim livadama na kome leži gledajući u oblake, uvek ostaje da nam visi iznad vrata konopac pitanja da li smo sposobni za to i da li nam to zaista treba ... ili je to još jedno nasleđe civilizacije, nepotrebnih kulisa iza kojih se krijemo dok igramo svoju igru. I kad nam neko otvoreno to prostre pred noge, verovatno ćemo se osmehnuti onim kiselim osmehom što kaže "kakav jadnik" i onda potegnuti sve sile da ga izbacimo u bezvazdušni prostor daleko od sebe.

Dakle, šta uopšte mogu da zaključim iz svega što sam video, svega što znam? Pa ne mnogo. Uglavnom se svodi na neke klišee, klišee koje se tako upinjemo da porušimo, da dokažemo da nisu istiniti ali se na kraju, čudnom ironijom koja ispunjava prostor ispod jonosfere u značajnom procentu, vraćamo na isti kliše, koji nas dočekuje kao grabulje u bašti (da ne kažem na nos).

Negde smo pogrešili, negde je algebra skrenula i uzela neko nakaradno obličje ... ili možda, ali samo možda, sve ide baš kako bi trebalo da ide ...

Prijatelji

Pre nekoliko dana sam pisao priču o "Poznanicima" aludirajući na činjenicu da nikad ne možemo biti sigurni šta je to što deli prijatelje od onih drugih. Ne znam koliko sam uspeo u tome, a koliko sam zalutao u nepregledna polja u koja nas lako reči odvedu.

Ipak, u svetlu nekih skorašnjih dešavanja i nedešavanja, a uz vremenski kumulativ na kojem leže neke veze sa nekim ljudima, mogu da kažem da mi se granica koja razdvaja prijatelje od onoh drugih nekako jasnije vidi; nekako jasnije mogu da pod rukom opipam taj nabor, šav.

I dakle, ko ili šta je prijatelj?

Možda da pokušam od činjenice da je prijatelj onaj koji želi da te razume, onaj koji pokušava da shvati šta to želiš da kažeš i koji, uprkos klupku u koje Idioglosija umota sve naše reči, želi da uhvati nit i sledi je, ne bi li došao do naše duše. To je prijatelj.

Prijatelj je onaj koji će na tvom licu videti promenu senki i svetla, onaj koji ti poznaje boje i koji zna zašto se u tvojim očima svetlo preliva tako kako se preliva.

Prijatelj je onaj koji će motriti tvoje korake, koji će pogledati u nebo i upozoravati te da skupiš krila ako vidi nadolazeću oluju. Isto tako, on će biti tu i da ti pomogne da okrpiš krila nakon oluje i neće se ljutiti što ga nisi poslušao i sklopio ih na vreme. Njemu sujeta ne znači mnogo.

Prijatelj je onaj koji te voli bez razloga i kome ne moraš da daješ povod; onaj koji ne traži obmanu za zalog, onaj koga ne moraš da osvajaš, prisvajaš, obmanjuješ, jer je prijateljstvo redak iskren odnos među ljudima gde je za razliku od mnogo toga iskrenost najvredniji zalog i što više tajni se podeli, to je črvšća veza među prijateljima.

Prijatelj je onaj sa kojim možeš da ćutiš, onaj za koga ne moraš da izmisliš sto čuda i vašara ne bi li ga zabavio: prijatelji pronalaze svoje puteve i u tišini, reči kao vodiči nisu neophodni.

I verovatno bih mogao još dugo ovako, ali neću, jer svako ima svoje reči kojima ume da nacrta svoje prijatelje.

Epitaf

Nekako sam siguran da će svašta da se provuče kroz um mojih (već pomalo zabrinutih) prijatelja kada budu pročitali ove redove. Unapred se izvinjavam za nelagodnost i uveravam vas da je ovo samo pisanija, uobičajena misao uz uobičajenu šolju čaja, jer na kraju i ta smrt je sastavni i neminovni deo života. Onaj deo bez kojeg bi se gubila granica postojanja i krajnji limes bivstvovanja ... ali, da pređem na stvar.

Pitao sam se mnogo puta, koje bi to bile reči koje bi mogle da u jednoj rečenici sažmu i prikažu čoveka kakav je bio, ili pak kakvog ga pamte ili žele da ga pamte? Da li je uopšte moguće opisati kompleksnost jednog života, hiljade i hiljade strana ispisanih sitnim kosim rukopisom, sve te slike, sve što je neko bio ili nije, što je želeo da bude, sve učinjeno i neučinjeno, sve što je voleo ili nije, sve te reči, uzdahe, nade, padove, strahove, osmehe, ideje u jednu jedinu rečenicu?

Možda ovo zvuči morbidno i mračno, ali vas uveravam, dragi prijatelji, da ovo nema nikakve veze sa mrakom i mračnim mislima ... ovo je čini mi se idealan način da se rastera mrak i da se kroz oblake ugleda svetlost treperavih zvezda u daljini, jer razmišljanjem o jednoj rečenici koja bi iz kamena mogla da progovori o tome ko smo mi bili možda možemo da odgonetnemo ko smo sada.

A zašto? E to ne znam. Kao što ne znam koliko ima svrhe otkrivati i saznavati bilo šta, jer na kraju krajeva, nisam siguran da se sa bilo kakvom akcijom pomeram od nasumičnih vetrova koji lome krila i prekrajaju život kako im volja ... ako uopšte ima volje pod ovim šeširom od sunca i oblaka.

A i reči su često rđavi saputnici: oni koji nas spotiču, vezuju pertle i podsmevaju nam se dok čistimo svoja kolena od prašine u koju smo upali. Pa opet, mi ih grlimo i volimo i rado delimo sa drugima, bez obzira na to u kakve prilike ili neprilike će nas odgurnuti. Izgleda da je svako od nas rođen sa tom čudesnom semenkom ljubavi da je posadi u saksiju nerazumevanja sa drugima.

I onda, posle svega rečenog, kako pronaći reč, reč kao put, kao seme koje treba da razvije ideju u oku ili glavi drugog čoveka, onu koja će da oslika ili naslika nas kakve jesmo, kakvi smo bili ili kakvi ćemo možda biti?

Nije to lak posao, a verovatno ni ne treba da bude. Ono što meni pada napamet, ono što sam do sada o sebi naučio moglo bi da stane u jednu misao, a kladim se da bih verovatno i pogrešio. Ukoliko me poznajete, molim vas da me ispravite, jer rado ću izmeniti stihove za svoj epitaf:

"Shine on, you crazy diamond"

Mrgud Vol.3

Stvarno ne volim:

Primitivizam, zaostalost u svakom smislu, banalnost, kliše, nemogućnost da se stvari sagledaju iz više uglova, duvanski dim, licemerje, nemarnost prema drugima, nepoznavanje sebe i svojih namera, lenjost, Internet Explorer, besciljnost, da jedem supu i glavno jelo iz istog tanjira, kad neko ne daje žmigavac kad skreće, komplikatore na dnevnoj bazi (one što im trebaju plan i razrada i za najmanju moguću stvar), uske vidike, ružičastu boju, neslano jelo, nepismenost, da posečem prst, narodnjake, turbo-folk, kad mi neko kaže da nema drugog načina, prašinu i otiske na stolu, nacionalizam, preglasnu muziku, kad mislim o ljudima koji ne zaslužuju da na njih trošim procesorsko vreme, kad nestane struje, smeće na ulicama, nemarnost prema javnoj svojini (opštem dobru), traženje izgovora radije nego traženje mogućnosti za akciju, povrće, činjenicu da se ljudi uopšte ne udubljuju ni u šta, televiziju, novine tipa "lepota i zdravlje" i "korisne, naučne" članke o psiho/fizičkim savetima, religiju, teološke dogme bilo koje vrste, ideologije i ljude koji se pecaju na iste, činjenicu da su ljudi prilično (softverom) ograničena bića, telefon, reklame, predrasude, činjenicu da ljudi ne mogu da razmišljaju sa uključenom verovatnoćom, opsednutost novcem, skripte koje ne rade, nacionalno svojatanje istaknutih ličnosti, zamršenost ljudskih odnosa i delovanja, da srećem ljude kojima ne želim da se javim, birokratiju ove države, internet i telefoniju u Srbiji, procese koji nemaju logičku potporu a za koje znam da se mogu odvijati na mnogo efikasniji način, rastanke, sopstvenu nemogućnost da sve snove pretočim u realnost, identifikovanje sa reprezentacijom (sportskom, naravno), besmislene sms poruke, činjenicu da neću imati dovoljno vremena da naučim sve što želim, odsustvo vizije kod ljudi, opštu nekulturu, običaje, neznanje elementarnih pojmova u bilo kojoj sferi, ljudsku posvećenost ambalaži, hardverske defekte, zlatni nakit (zlato kao izuzetan provodnik može čovečanstvu da pruži mnogo više na pametnijem mestu od nečijeg prsta ili uveta), etno fazone u muzici (izgovor za dodvoravanje seljadiji), potrebu za pretvaranjem, fosilna goriva, odsustvo urbanizma u nas, pomisao da ljudi ne shvataju da politika nije ideologija već biznis, nestrpljivost, egocentrizam (i onaj na dnevnoj bazi), verske praznike (crvena slova) i priredbe koji idu uz to, zaražene crack fajlove, stalno pričanje o tome kako je vaše dete užasno pametno, činjenicu da nikad nećemo znati mnogo o suštini stvari i Kosmosa, sladunjave parfeme, da pričam ujutru, pomodarstvo, naturanje stavova po svaku cenu, odsustvo strpljenja u svakom pogledu, nečitanje uputstva (jer je fakat potrebno!), odsustvo radoznalosti, spavanje, bez razloga namršetne i sive grimase na ulicama, odsustvo autoriteta, ono što se u Srbiji naziva jet-set, vreme kao izgovor, potrebu da radimo stvari bez razuma, emotivne kalkulacije, da preko telefona objašnjavam kako se instalira Windows, odsustvo empatije, robovanje bazičnim potrebama i nagonima, bajat hleb, tupe noževe, one koji po svaku cenu moraju da budu zanimljivi i duhoviti, neumesnost, činjenicu da nikad neću videti uživo EKV, Pink Floyd i Alice in Chains (sa Laynom), ljudsku potrebu da lako donosimo sud, loše puteve, zaborav, loše žice na gitari, pretplaćenost sportista i glumaca, bezobrazluk bilo koje vrste, pohlepu ...

Poznanici

Stalno pokušavam da raširim svoj metar od mesečeve kosti i da izmerim koliko je potrebno da ljudi koje znamo pređu iz jedne kategorije u drugu. Kad kažem kategoriju, mislim na onu neveštu podelu koje se svi nekako držimo: poznanik, drug, prijatelj. I koliko god širio metarsku traku, uvek izmiče suština koja se ne daje lako izmeriti. Kao i uvek, pretpostavljam.

Pokušavam zamisliti šta sve možemo meriti kod ljudi. Prvo što nam padne na pamet jeste to koliko dugo poznajemo neku osobu. Odmah zatim, intenzitet druženja, kontakta, odnosno vreme koje provodimo zajedno. Dalje se niže bliskost i dubina interakcije, preklapanje interesnih sfera, hobija, zanimanja ... Kompleksna jednačina, ali jednačina koja, verujem, može da se zapiše u nekom jeziku matematike (koga priznajem ne poznajem dovoljno za takav poduhvat). Sa druge strane, jednačina koju razvijamo i nosimo sa sobom, set instrukcija koji nam pomažu a ni ne znamo da ih imamo.

A možda problem zapravo nastaje i pre problema: možda je problem u nazivu, nalepnicama koju smo osuđeni da lepimo na sve stvari oko sebe da se ne bi gubili u životu. I tu dolazimo u dvorišta boginje Semantike, prema mom skromnom mišljenju jedne veoma moćne a opet veoma potcenjene i zanemarene ličnosti, zbog koje su ljudi vekovima gubili glave ili dobijali kraljevstva ...

I tako, shvatamo da su ljudi koje srećemo višedimenzionalni, kao i mi sami, i naš odnos prema njima. Koliko god nativno težili singularitetu, moramo priznati da je jedina reč sa kojom možemo baratati "multi". A ta višedimenzionalnost svega i svačega uz malu pomoć Nasumičnosti, kao i Idioglosije (omiljene mi od svih božanstava) učini da svako od nas ima široku plejadu osećanja i misli vezanih za isto tako široku plejadu osoba.

I sad, posle svega rečenog, šta zapravo deli te ljude koje poznajemo (ili mislimo da poznajemo)?

Ne mogu a da ne potegnem za argumentom da ih deli samo naš individualni, sebični i nimalo objektivni doživljaj sveta, za koji verujem da je možda i jedina stvar kojom komuniciramo sa spoljašnjim svetom (da ne kažem univerzumom).
A možda je pitanje trebalo biti postavljeno od drugog kraja ... da li mi zapravo poznajemo ljude (koje kod "kategorije" bili)? Da li ih mi zapravo uopšte možemo poznati i približno tome da bi na njih nalepili onu našu nalepnicu?

Iskreno, ponekad se plašim da odgovaram na svoja pitanja. Mislim da ne možemo i da je i to još samo jedna u nizu naših obmana koje nam ispunjavaju usta ukusom misli da nešto znamo i razumemo. Nekako mi se čini da za svaku osobu odredimo jednu oblast, jedno igralište na kome se možemo sresti i popričati, poigrati se, prošetati, sedeti jedno uz drugo i osećati se spokojno. Ali, retko ko od nas će se usuditi da tu osobu uzme za ruku i povede je van tog igrališta. Svi smo mi vezani žicama od strahova i to valjda tako i mora da bude, pa ne izlazimo iz dvorišta, osim kad baš moramo.

Ponekad mi se čini da kad treba da se vidim sa nekim, osetim kako mi se unapred aktiviraju teme i regioni vezani za tu osobu, kako već ulazim na naše zajedničko igralište i kako znam kojih ćemo se igara igrati.

Da se vratim na podelu ... neka definicija bi verovatno rekla da su prijatelji samo oni za koje nemamo posebno ograđeno igralište, a da su svi ostali nešto drugo. Možda i to jeste tačno, ali ipak mislim da za različite prijatelje imamo različite teme, različitu dubinu, različitu semantiku, različit glas kojim pričamo, i različit žar kojim nam gori u očima dok pričamo.

Ono što sam siguran da razdvaja prijatelje od svih ostalih jeste potreba za upoznavanjem, odnosno činjenica da onog koga želiš da voliš - želiš da upoznaš, a onoga koga poznaješ želiš da voliš. Naizgled zatvoren krug, ali samo naizgled jer mi se čini da je mnogo više elipsa. Nema linerane algebre, nema prostih jednačina, nema sistema bez intergala ... onome što su nas učili svaka čast, ali to je bilo samo zato što ne bismo mogli da shvatimo ništa. Većina od nas.

I eto, malo po malo, počelo mi se činiti da nemam više ništa artikulisano za reći. A možda i ne treba sve reći, možda neke reči imaju mnogo više značenja kada se prećute.

Ostavljam vas da razmišljate u tišini o ljudima koje mislite da poznajete ...