Srce

Ceo život ubeđujemo sebe da naše srce treba da bude naš vodič kroz život i srljamo za njim, ljutimo se na sebe kada ga ne slušamo, smatramo da nismo ispravni i iskreni ukoliko nećemo da ga pratimo ...

A šta je, zapravo, taj naš vodič? Odakle taj vodič dolazi? Zbog čega verujemo da on postoji?

Pitam sebe da li je naše srce samo glas koji želimo da slušamo, da li je to samo prirodan urođeni bunt prema razumu i racionalnim objašnjenjima? Da li je srce samo još jedan u nizu naših placeba koju nam pomažu da mislimo da je naš život živ, vredan i ispunjen? Da, isto kao i religija, praznoverja, sudbine ...

Uglavnom sam pokušavao da pratim svoje srce čitav život, i bez obzira na to što sam svaki put plaćao visoku cenu za to, nastavljao sam da pratim tu vatru koja nas sve vodi i obmanjuje.

Sa godinama sam samo postao svestan da će me svaki put na koji me povede srce uvaliti u problem koji će samo razum moći da reši, jer verovatno razum i služi za to: da nas čupa iz situacija u koje nas smesti srce. Ali i dalje se vodim za tim starim lažovom, za tim drevnim vetrom koji nam puni jedra i vodi u nepoznato.

Ne želim da razmišljam o tome šta je ispravno a šta ne, jer ni ispravnost ne postoji; niko je još nije izmerio i utvrdio. Samo je pitanje šta će nas na kraju odvesti tamo gde ono drugo neće moći da nas izvadi.

Idioglosija

Jako čudna reč, reč za koju sam čuo u stihovima mog heroja Daniel Gildenlowa (Pain Of Salvation), reč koja me je inspirisala da potražim njeno značenje i čudni svet koji se krije iza nje.

Po definiciji idioglosija je jezik, skup reči koji stvori mala grupa ljudi ili pojedinci, a posebno se odnosi na malu decu ili na blizance, ispoljava se i kod dece sa dijagnostikovanim oblikom autizma.
Idioglosija je jezik stvoren od strane pojedinca ili manje grupe koji razumeju samo taj pojedinac ili manja grupa. Jezik koji nema tendenciju da bude razumljiv drugima, niti je zato stvoren. Obično nastaje i nestaje u ranoj mladosti.

E sada, Daniel u svojim pesmama provlači jednu vrlo zanimljivu ideju: šta ako svi mi nastavljamo da pričamo svojom idioglosijom, čad i kada odrastemo? Šta ako je toliko nerazumevanja u svetu upravo zato što mi ni nemamo sposobnost da u potpunosti razumemo jezik te druge osobe? I šta ako je to uzrok sve naše patnje, samo puko nerazumevanje?

Priznajem da sam često mislio na taj način, odnosno u tom pravcu. Nikada, koliko god da sam pokušavao da se stavim u nečiju kožu i pogledam iz njegovog ugla to nisam uspevao; nikada nisam mogao da shvatim način na koji neko drugi vidi stvari; nikada nisam mogao da budem siguran da li ono što mi neko govori apsolutno reflektuje njegovu misao ... i onda sam shvatio da i nije u potpunosti moguće preneti govorom sve što želimo.

Svi mi samo pokušavamo da pričamo jasnije, da što više prenesemo ono što je u nama drugim ljudima, svi mi samo govorimo ali nikada ne pričamo, svi mi smo jednaki samo u svojoj nemogućnosti da razumemo jedni druge. Svi mi pričamo svojim jezikom idioglosije i zato ne možemo razumeti jedni druge.

"Uprkos svim ovim rečima niko ne može izraziti ono što zaista oseća, govorimo samo da se sakrijemo"

O sudbini

Postoji li pitanje koje više muči čoveka od pitanja šta će biti sutra i šta je njemu namenjeno? Kuda to idem? Zašto se to dešava? Da li je suđeno tako?

Često razmišljam o konceptu sudbine i o mogućnostima da li ona postoji ili ne. Ono što mi se stvarno na kraju iskristalisalo mi je i poslužilo kao inspiracija da ustanem jutros u 6:30 i da sednem za komp da pretočim to u 0 i 1.

Izvesno je da sudbina postoji. Naravno da postoji. Kada ne bi postojala kako bi čovečiji um dokučio i sebi obrazložio stvari koje ne može da preračuna i sagleda iz svoje sitne perspektive? Da nje nema, kako bi mogli sagledati kompleksne nelinearne jednačine za neograničenim brojem promenljivih koje stoje u pozadini naših života? Da nje nema, koga bismo optuživali za svoje nesreće, ko bi bio toliko surov da nas smešta u teške životne situacije; ili pak koga bismo veličali i smatrali se povlašćenim za dobro i lepe stavri koje nam se dese? Dakle, izvesno je da ona postoji i da je svi mi nosimo sa sobom u džepu, kao švajcarski nožić koji nam toliko treba u životu.

Bez obzira koliko lirski, epski, ili kako već Sudbina zvučala, šta ako ona ne postoji? Ne stvarno, može li ljudsko biće da podnese i pristane na takvu mogućnost?
Možemo li mi da se suočimo sa mogućnošću da nas niko i ništa ne vodi, da ništa nije nigde zapisano, da ne postoji scenarista iza svega, da je sve samo skup slučajnih, nasumičnih dešavanja, na koja delujemo ili ne delujemo i tako menjamo pravac slučajnosti?
Možemo li da se onda izborimo sa životom i svim stvarima koje on nosi ukoliko odbacimo misao da je to deo scenarija? Možemo li da preživimo život ukoliko znamo da nema plana, da nema sigurnosti i da nema mehanizma koji će obezbediti da se stvari dese ili ne dese?

Čvrsto verujem da ne. Verujem da nas je Evolucija, Kreacija ili nešto treće (ili četvrto) opremila sposobnošću da prenebregnemo i apstrakujemo realan mehanizam dešavanja stvari i tu sposobnost nazivamo "verovanje". I to, zaista radi! Umesto da se sitni čovek mlati sa teškim i (mnogim velikim umovima) nedokučivim nelinearnim sistemima, koji uključuju verovatnoće i šta ja znam šta (i ja samo nagađam) čovek će sve te sisteme i mehanizme zameniti sa jednom prostom (čak ne ni prosta proširenom!) rečenicom "To je sudbina". I to zaista sve rešava. Vidite, svi mi volimo da hodamo lakšom stranom i svi mi volimo da se ne mučimo (komformistička priroda čoveka, pisao o tome :) ) tako da smo vrlo vešto smisli odličan placebo za sve naše muke.

Dakle, šta ja pretpostavljam da se dešava (a pri tom sam svestan svoje ograničenosti i ograničenosti svojih znanja):

- ne postoji deterministički uređen sisetem (dakle, ne postoji predodređenost)
- postoji more nasumičnih, slučajnih događaja
- postoje interakcije (akcije) koje utiču na slučajnost događaja (odnosno na verovatnoću slučajosti događaja)
- ukoliko se posmatra patern (šablon) može se doći do izvesnog saznanja o verovatnoći ispoljavanja pojave, odnosno može se igrati sa verovatnoćom da će se pojava desiti i na koji način će se desiti (predviđanje)
- sve što se dešava je rezultanta slučajnosti i interakcija koje su ostvarene tako da su slučajnosti delom ispomerane (odnosno, manje su slučajne nego da nisu postojale interakcije)
- postoje izuzetci

Ipak, ja potpuno shvatam gnušanje ljudi prema ovakvom stavu i znam i sam koliko mi je neprilika donelo traženje ovakvog zaključka (čak i dok ga nisam definisao kao sada). Ljudi ne vole da čuju ono što ne žele, ne vole da veruju da tu ne postoji nešto više i da nas sve nije dotakla i pogledala neka viša sila. Svi mi volimo da mislimo da se za nas neko brine, pa čak i kad nam taj neko smesti neku zvrčku, opet smo skloni da kažemo "tako je bilo suđeno".

Kažem shvatam, jer je čak i takav stav ispravan, posmatrajući iz određenog ugla. Evo jednog smešnog primera, ali je dovoljno istinit i dovoljno ga ljudi koriste, tako da se njegova smešnost gubi:

Ukoliko uzmete šaku punu kamenja i bacite je na zemlju, imate puno pravo, i zaista možete reći, da je (npr.) onom crvenom kamenu bilo suđeno da padne baš tu gde je pao. Nećete biti u krivu, a jednostavnije je reći "suđeno" nago mačovati se sa čistom fizikom koja je dovela do rasporeda kamenčića.

Sam znam koliko sam prilika isputio samo zato što nisam mogao da se upletem u romantično-degenerične priče o horoskopima ili o pitanjima sudbine i predosređenosti. Nažalost, koliko god možda znao da pišem, retko kada bi se u debatama upuštao u fantazije koje ljudi (a žene posebno) vole da slušaju.

Ali, šta sada, tako mi je suđeno valjda. Da sam rođen u Srednjem veku, znam da bi mi bila sudbina da gorim!

Facebook ...

Ponekad postavimo sebi neke principe koje branimo dugo vrmena, ali na kraju pređemo preko njih iz ovih ili onih razloga. Ne znam da li bih to nazvao nedoslednoću, kolebljivošću ili praktičnošću.

Upravo to me je mučilo pre 2 dana, kada sam shvatio da je jedini način da kontaktiram sa ljudima koje sam zaboravio pre (bukvalno) 10 godina - mojim drugarima iz srednje škole i sa akademije, upravo i jedino Facebook. Mi smo se rastali pre ogrmonih 10 godina, pre ere mobilnih telefona i mejlova, IM naloga i sličnog, tako da su nam u najboljem slučaju ostali brojevi fixnih telefona, što i nije neka stvar.
I tako, posle jedne besane noći, za i protiv, odlučio sam da pređem preko sve mržnje koju sam gajio preko FB i juče otvorih nalog ... i juče mi je bio možda najšokantniji dan u životu!
Čuo sam se (i video čak) sa 30-tak ljudi iz tog zaboravljenog doba, saznao da se pravi okupljanje klase (i to na moj rođendan!), padao u šokove zbog "imam dvoje dece" i premro kad sam čuo da jedan drugar, nažalost, više ne hoda pod ovim Suncem.
Sve u svemu, šokantno!
Nekad treba pogaziti svoj princip, definitivno.

Tales of a Librarian

Postoje različiti mirisi. Neki su manje prijatni, neki su opojni, neki potpuno očaravajući. Jedan od njih je i miris Knjige, miris svih neotkrivenih svetova, veličanstvenih bića i priča, satkanih iz parčića snova. Miris Knjiga, koje putuju iz ruke u ruku, a na čijim stranicama se ljudi susreću i druže …
Juče sam posetila internet stranu biblioteke grada u kom živim. Ukucala sam broj svoje članske kartice, lozinku koja mi je dodeljena i otvorio mi se čitav svet informacija. Klik - i nadjoh knjigu koju tražim. Klik - i produžih rok za vraćanje knjige, koja već danima leži na stočiću u dnevnoj sobi, tik uz crvenu saksiju. Klik – i to je to. Kratkotrajno zadovoljstvo, koje je već nakon nekoliko trenutaka ustupilo mesto potpunom razočarenju…
Gde su ona vremena kada sam u školskoj biblioteci beskonačno slagala Knjige po sopstvenoj decimalnoj klasifikaciji, divne Knjige i lektire : Kako živi Antuntun, Družba Pere Kvržice, Orlovi rano lete… Puštala sam prste da klize po koricama, osluškivala koja Knjiga mi je namenjena tog dana.
A kad se samo setim čitaonice u gradskoj biblioteci, svetog mesta sa poštovanja vrednom akademskom atmosferom...
Šta se desilo sa tim vremenima? Kako nas je tehnologija razmazila! Udješ u neku bezličnu sobu, na kompjuteru potražiš knjigu, njen naziv saopštiš bibliotekaru, osušenom od dosade, koji to blago posesivno čuva na nekom nedostupnom mestu i u sledećem trenutku već napuštaš dom svih tih divnih šarenih korica.
Zašto ne bi postojale čarobne biblioteke sa bezbroj knjiga na bezbroj polica sa beskonačnim merdevinama, na koje moraš da se popneš i osluškuješ, ne bi li čuo Knjigu, koja te doziva, jer je samo tebi namenjena?
To je to. To smo mi. I sva ta tehnologija, koja ponekad, koliko god korisna bila, ume da otčara sav čar jednostavnih stvari u životu. Ne volem!

Zezanje krize

Kriza. Kriza. Gde god se okreneš: kriza. Za šta god se uhvatiš:kriza.

Pokušavam da shvatim šta je ustvari kriza, još od vremena kad je zvanično prešla našu granicu na Horgošu uz kraće zadržavanje.
I koliko god se trudio da racionalno i analitički priđem problemu i da na osnovu dedukcije shvatim to bitno pitanje, ne ide.

Izađeš u grad, prošetaš, a svi kafići puni. Odeš u neki supermarket, dobiješ proširene vene od stajanja u redu za kasu. Hoćeš da rezervišeš letovanje, sve zauzeto ...

Pa dobro, ljudi a šta je tu kriza?

Verujem da se svi vi sećate, koliko i ja, krize mračnih 90-tih godina prošlog veka ... e to je bila kriza. Kad stvarno nisi imao ni za hleb, kad smo preživljavali na listićima, testima, hlebom iz mamine rerne i uz pomoć rođaka sa sela, jer da njih nije bilo, verovatno bi stradali gradski parkovi jer bi ljudi ogulili koru sa drveća ...

Sećate se sigurno scene kad sa 1000000000 dinara (cirka 0,5 maraka) uđeš u "Naminu" prodavnicu a ono na rafu 2 šampona od koprive, 3 rolne toalet papira i ona slanina-sapun. A ti ne možeš da kupiš ništa od toga.

Ili redovi i tuče za veknu hleba ili flašu jestivog ulja ... samo kad se setim, plače mi se.

Ili benzin na litru, na svakom ćošku, u raznim bojama: zeleni, crveni, braon, crni ...

Sok iz kesice "Step" ... kad se samo setim

I onda su nam danas puna usta krize, danas kada je svako u poslednjih godinu dana kupio novi telefon, kompjuter, bio na letovanju; barem jednom nedeljno idemo u supermarket, itd. itd.

Na pamet mi padaju stihovi PEARL JAM sa kultnog albuma "Ten"

"Ne dovodim u pitanje našu egzistenicju,
samo preispitujem naše moderne potrebe"

O dizajnu bloga

... ili ti zašto blog nisam dizajnirao, a to mi je posao!?

Odgovor je: e pa neću! Svaki dan po ceo dan smišljam kako nešto treba da izgleda, kako glupost upakovati na što boolji način ...

E pa ovde neće da bude ambalaže, dragi moji, samo sadržaj. I zato, ostajem na šugavim Bloggerovim temama ... pa šta bude da bude!

Pozdrav!

Pomodarija, šta li

Ne znam da li ste primetili, a verujem da jeste, kako nas je u zadnjih par godina poplavila najezda kojekakvih serija. Ne mislim ovde na one latino-plačem-skičim-vrištim-sečemvene serije, već ove "urbane" i "cool". A što je najgore ... ponekad mi se čini da te latino i nisu najgore, a evo i zašto.

U naše bezbrižne domove su se, u onim satima kad verovatno svako od nas legne u krevet i želi da se opusti, uselili istraživači ubistava, patolozi, hirurzi, sredovečme žene sumnjivog morala, advokati ... I svi oni su nam u to vreme kada treba da se opustimo doneli stvari koje smatram prilično nenormalnim za prosečnu osobu.
Najstrašnije je to što smo svi oguglali na takve stvari, jer svako veče pred spavanje vidimo dva-tri prerezana vrata, odsečene glave, lekcije iz sexa sredovečnih žena koje imaju moral maloletnih prostituki, dve-tri kile ljudskih organa ...

Pitam se sa čim mi to odlazimo na spavanje i šta ostaje da se vrti u nekom tamo back procesu dok spavamo? Kako uopšte i da budemo normalni?

Pored svikavanja na kojekakve morbidnosti (znate onu kliše scenu kad patlog OBAVEZNO mora da doručkuje na stolu gde je isečen neki ljudski leš u trenutku kad glavni junak upada u cyber mrtvačnicu) ono što ću dalje napisati me možda još više brine.
To je laž koju ove serije plasiraju. Da, laž. Iako znam da se moja seka sada neće složiti u potpunosti, ali ove serije su fabrike laži, lepo i kulturno upakovanih, te su još opasnije od onih "rosa salvaje" kuknjava i propalih ljubavi. Za ono svako zna da je bullshit sa kilometar i ne uzima za ozbiljno, ali ovo ...

Sigurno ste primetili kako je to cool biti patolog, on samo uzme svoju testericu, odseče koji komad mesa i ustanovi u koje vreme je mama od ubice počešala desnu nadlakticu i prebacila na CNN. Takođe, jasno se može utvrditi, onako uzgred, da glavni junak nije video porodicu već 125 sati jer je na poslu i to je jako cool. Mislim, ko od nas to ne želi?

Dalje, primetili ste sigurno da su u serijama svi detektivi opremljeni sa šestim, sedmim i osmim čulom, vide u prošlost i budućnost, imaju u glavama baze podataka kojih se i Wikipedija stidi i uber brze procesore kojima u trenutku izvlače podatke iz baza.

Ili one (uh kako da ovo kažem kulturno) ženetine koje žive krajnje razlbudno i time pokazuju kako su one urbane i emancipovane .... uh! A uz to valjaju kojekakve vrednosti koje sam upravo slušao na radiju B92 u pismu neke budale ...

Ili advokati koji uvek, ali uvek imaju neke extra slučajeve, i sve što im se dešava je tako coool. Svi se zezaju po sudovima, bore se, pobeđuju, ponekad izgube čisto da bi se oko toga napravila mini drama da se glavni junaci isplaču čisto da se vidi kako su oni ljudi od krvi i mesa ... a nikad nemaju slučaj da je komšija nekome ukrao meter zemlje ili obrao šljivu na međi ...

Ili hirurzi, koji u toku rutinske operacije kakva je presađivanje srca raspravlja sa bivšom ženom, u prisustvu kuma (anesteziologa) i dve ljubavnice (od kojih je bar jedna žena kuma anesteziologa) o tome kako im je brak u krizi i kako bi trebali da odu na jedrenje Mediteranom, da osveže vezu. Mislim ... oni su ionako toliko dobri u poslu da transplatacija srca dođe kao pijuckanje kafe u kafeu ...

I tako, da ne nabrajam više, shvatili ste.

Sve te divne serije su uslovile da se i omladina povodi za sjajnim zanimanjima i zezanju koje ide uz to kad ste lekar, advokat, detektiv ili kurv...pardon emancipovana žena.

Šta da kažem, drago mi je da imam National Geographic i History, tako da mi ne mogu ništa!

Retrospektiva

Ha! Dva posta u istom danu! Šta sam vam rekao ... vraćam e na velika vrata!

Pročitah (skoro sve) postove koje samo Bi i ja napisali ... i mogu vam reći da meni ovaj blog stvarno ima vrednost, a to vidim sada kada posle 7-8 meseci nakon objalvjivanja priča još uvek osećam isto što sam osećao kada sam ih pisao.

To je to: moj dnevnik!

E pa dragi dnevniče, družićemo se mi još intenzivnije!

PS: čekam da se Bi vrati sa odmora pa da se malo razdrmamo i da se bacimo na tastature

Posao ...

Pogledah sad na ovaj svoj blog i shvatih da je prošlo 4 meseca kako ništa nisam pisao! Pa to je strašno! Za slučaj da ovo neko čita još uvek, evo objavljujem da nastavljam da pišem. Časna pionirska ...

Nego, današnja inspiracija je tako neinspirativna: posao.

Posao je nužno zlo svakog od nas. Može bilo ko da mi negira tu činjenicu, da se vadi na karijeru, želju z ausavršavanjem, dobre kolege, ostvarivanje sebe samog, bla-bla, ali na kraju svega, kada maske spadnu i kad ostanemo goli ispred ogledala (ok, ovo je smao metafora, nemoj da neko misli bukvalno) istina ima ružnije lice i kezi nam se govoreći kako je posao jedan veeeelki smor. Zlo. Lepo sam rekao.

Po starom dobrom običaju, sad ću ja da obrazložim to što sam napisao u prethodnoj rečenici.

Ljudi su po prirodi oportunisti - konformisti. To znači da se čovek prilagodio tako što je mogao da jede raznoliku hrane: od mesa, povrća, plodova kojekakvih, trave, strvina ... eto to je omogućilo da ova naša divna rasa, uz pacove, postane najrasprostranjenija vrsta sisara na planeti.
Ali, uz razvoj inteligencije, shvatili smo da možemo sebi uvek obezbediti po koji zalogaj više, te tako udarismo temelje svom komformističkom ponašanju. Naravno, nekoliko miliona godina evolucije je od nas stvorilo savršene konformiste te će naredni eon de-evolucije verovatno izazvati odumiranje naše rase, usled nereverzibilnosti naših navika.

Elem, posao, u današnjem smislu te reči bi trebao da predtsavlja pandan nekadašnjem šnjuvanju po šumama (i gorama) u potrazi za kakvom svinjom, jelenom, zecom ili tako nečim ... Možda i jeste. Čak i ako jeste, opet smatram da su i tada ljudi jedva čekali da završe lov, da se najedu i poizvrću i spavaju. Konformizam, kaže vam.
Danas manje više isto to radimo: umesto jurnjave za zecom, ja jurim brojke i slova po ceo dan da bi dobio neke papire uz pomoć kojih ću u "Rodi", "Merkatoru", "Interexu", itd. kupiti 1 kg mesa, 5 kg krompira i slično.

Dakle, kad čovek malo bolje pogleda, šta se tu promenilo? Ambalaža, kako lova, tako i lovine: koplje od kamena je zamenila tastatura, a razigranog zekana primamljivo isečene šnicle u zamrzivaču supermarketa.
A posao smara i pritiska, baš kao što je naše pretke koji su morali da trče po šumama i gorama.

Sve ovo sam hteo da ispričam kao uvod, ali se oteglo ... Poenta je da ne postoji dobar posao, ne u smislu finansija, karijere ili slično, već u smislu čovekovog bića. Uvek će posao pritiskati lenji duh u nama, pa će i najbolji i najbolje plaćeni posao izazivati očaj. A kako i neće, kad je to minimum 8 sati vremena kad nismo svoji, kad po definiciji ne smemo da se bavimo sobom ... To je 1/3 dana, a 1/2 vremena koje budni provedemo u životu.

I ne treba nikada da pristanemo na to da volimo posao! Mora uvek da ostane u nama jedna zera bunta ka onome čemu dajemo polovinu svog života!

Voleo bih da sam pametniji pa da mogu da smislim neki bolji način da ulovim zeca danas, i da me manje umara taj lov. Ali bojim se da od toga nema ništa.

A mator sam da počnem da igram fudbal i tako to ...