Zaborav

Postoji jedno mesto, jedna ulica kroz koju uvek moramo da prođemo; mesto za koje verujemo da je prošlost a zapravo to je trenutak u budućnosti kroz koji prolazimo da bismo došli u sadašnjost; u onu sadašnjost koja je već nahranila prošlost ostacima budućnosti koje će zubi vremena tek pojesti.

To mesto se zove zaborav. To mesto se uvek nalazi ispred nas; tamna aleja kroz koju moramo proći ne bi li otrgli od sebe i ka sebi deo i sa njime popunili parče mesa koje nam fali u grudima.

Bez obzira koliko prašine od puta nosimo pod zubima, bez obzira koliko kilometara su nam premerile noge, uvek ćemo pred zaboravom izgledati mali, sitni, jadni. Uvek će nam strašno delovati taj oblak koji se nadvija nad naš put i kvasi ramena dok prolazimo kroz njegovu senu.

I koliko god da dugo stojimo tu na mestu gde se senke mešaju sa suncem, i dokle god osećamo kako nam hladni prsti tame sežu ka vratu i čujemo zvuk koji se prolama dok iz sna padamo u san, gledajući kako nekada drage stvari sada postaju samo neme statue pod tim oblačnim nebom, znaćemo da smo živi i da se tim bolom hrani još jedan od neumirućih ciklusa stvaranja i razaranja: jer iz haosa dolazimo i ka haosu hodamo. Ravnoteža je samo trenutak.

A na tom putu srećem stihove koje mogu da stisnem šakom i koji mi bodre korak, još malo:

"Još uvek stojim na putu kojim mogu da volim"

Osim sveta

Mnogo češće nego samo ponekad uhvatim sebe kako preturam po svojoj torbi, onoj u kojoj nosimo sami sebe, i tamo pronalazim neke čudne stvari. Možda ne čudne, koliko drugačije, rekao bih. Drugačije ili barem drugačije u mojim očima od ostatka sveta.

Zapravo, često se pitam, u kom trenutku, kada i kako, sam skrenuo sa te staze, osim sveta, i šta je to napunilo moju torbu svim tim čudnim stvarima.

Ne znam kako ni zašto, ali tek tako ja ne umem da se oduševljavam pobedama nekog Novaka ili Orlova. Ne umem da napišem ta slova na Fejsbuku "bravo Nooolleeeeeee". Jednostavno ne umem. Isto kao što ne umem da pritisnem Ctrl+C i da kopiram status tipa "Ako želiš da pomogneš osobama ...". Neznalica. Ili da stavim japansku zastavu umesto svoje slike ne bi li time pružio podršku narodu Japana. Žalim, ne umem.

Zašto ja sve to ne znam? Zašto za svaku od tih, izgleda, bezazlenih, trivijalnih stvari, ja moram da zavučem ruku u torbu i da čačkam i čačkam, da pretresem u njoj sve razloge i da je okrenem na naličje, da vidim da li se ja mogu zakačiti za njenu postavu.

Čudi me i to kako mogu da budem politički ravnodušan, kako nemam sve te revolucionarne ideje, nadahnute stopostotno tačnim i validnim činjenicama koje govore kako je osoba X uradila nešto i kako je treba srušti.

Isto tako, savršeno sam gluv i nem za sve te pametne priče koje prepričavaju sjajne izjave sjajnih ličnosti današnjice: ukućane, seljane, dvorane. Pretpostavljam da mnogo toga propuštam u životu.

Pored svega, ja sam i slep na boje, pa ne umem da razlikujem boje kojima su jasno označeni plavi i crveni, pa se kristalno jasno vidi ko je dobar ili loš, ko je na našoj ili njihovoj strani i za koga u kom konfliktu treba navijati. Nekim čudom, izgleda da imam i neki čudan vid dioptrije koji mi krivi i muti jasnu sliku o "nama" i "njima".

Eto, sada znate da imate posla sa totalno hendikepiranom osobom. Zato kada me vidite na ulici sa belim slušalicama u ušima, nemojte uzaludno pokušavati da mi mašete, da me dozovete ili da mi priđete ... izgleda da ja umem da hodam jedino osim sveta, kroz intergalaktičke prostore, dok moje oči gledaju ka dalekim nebulama, a niz uši se slivaju zvuci koji vezuju um sa duhom.

Molba

Ja dole potpisani, od oca Meseca i majke Zore, po zanimanju Sanjar i Lutalica, privremeno naseljen u Bulevaru Vetrova, molim vaše Ministarstvo Haosa i Nemira nekoliko stvari.

Prvo, molio bih vas da me, ako je nekako moguće, izgubite iz vida barem na nekoliko dana. Eto, samo me zanemarite tek nekoliko dana, zaboravite na vaše nadležnosti nadamnom i pustite me da ponovo malo budem onaj stari koji je lutao nebom sve od Oriona do Pegaza. Dozvolite mi da barem nekoliko dana provedem među drevnim stablima vilenjačkih šuma, da se divim tankosti paukovih mreža, letu ptica i bojama koje nosi svaki akord, da izvadim svoju iglu od mesečeve kosti i da zašijem svoju kožu za vetar.

Dalje, molio bih vas da porazgovarate sa knjigovođom vašeg ministarstva a u vezi duga koji moja persona poseduje kod vas. Da se razumemo, verujem i ja da ništa nije slučajno, odnosno da je sve možda i slučajno ali u neku ruku zasluženo, te da je sav dug i opravdan. Verujte, trudim se da, koliko mi to prilike dozvoljavaju, vratim sav dug i kamatu koja se nataložila, ali me ipak malo kopka to koliko je duga ostalo još na računu i kada ću ga konačno isplatiti. Znate, dolazi proleće pa sam mislio da investiram na nešto što ne spada baš pod vaš resor ...

Ukoliko do sada nisam previše zahtevao od vas, molim vas da na kraju podarite i meni i sebi malko amnezije, privremene, pa da se ni vi ni ja ne sećamo jedni drugih barem nekoliko dana i da vidimo kako će nam biti.

Hvala unapred i molim vas da me, u što kraćem vremenu, obavestite o tome šta ste odlučili.

Zaledjena zemlja

Hodam i sanjam. Sanjam o ledu koga gazim, o njegovom drevnom licu. Sanjam o danima i prostorima kada je ovakav led prekrivao i smirivao svu zemlju; kada su se senke mrzle i kada je sunce bilo ne više od bledog prolaznika na nebu.

Možda se neko može upitati zašto sanjati zimu kada zima već odavno drži u svom hladnom stisku svet koji nas okružuje ... ali ova zima će prestati. Nestati. Nestaće sa tako blagim naklonom naše planete velikom Suncu, da će tak gotovo neprimetni naklon izmeniti sve ono što trenutno vidimo i odagnati aktuelne probleme sa nekim novim.

Ali ja sanjam drevne zime i još uvek ih osećam u sebi, dok sam gazim smrznutom zemljom prestonice. Osećam dah hiljade tovarnih konja koji vuku karavane; vidim sitne figure umotane u životinjska krzna koje je muka naterala da koračaju u nepoznato, vođene samo nadom i tek ponekom zvezdom iz Orionovog opasača, koja bi se katkad pojavila kroz olujno nebo. I svuda je tišina, svaka reč se ledi, dok svako od tih ljudi u sebi nosi neke druge ljude koji lutaju.

* * *

U svima nama lutaju karavani, željni da ugase onu vatru koja tinja, a u nadi da će pronaći onu vatru kraj koje će konačno moći da sednu i da odahnu. Jer dok se svet mrzne oko nas možda možemo zaboraviti bol koji raste u nama i za trenutak osetiti toplinu kraja kome hodamo.

I hodamo.