петак, 21. мај 2010.

Frizeraj

Odnesem ja danas glavu na šišanje, posle nekog vremena; nije zato što volim to moderiranje nego što sam počeo svako jutro da se plašim osobe koju vidim u ogledalu. Elem, nateram sebe da učinim tih 50 koraka do frizera (po defaultu, šišaš se kod najbližeg, ne najboljeg frizera, jel) i eto, odvučem se i smestim donji deo svojih leđa u udobnu žutu stolicu, poverivši svoju glavu majstorima. ...

Još jedno elem je potrebno da se upustim u priču: opustim se ja tako dok mi štrićkaju oko glave, i taman odlutah u neke while petlje PHP-a kad, odjedared moje uvo počinje da hvata signale koji me odvukoše nazad u surovu sliku plitkog lineranog sveta, poznatog kao realnost.

I da ne okolišam više sa tim mojim složeno složenim rečenicama ... shvatim ja da majstor frizer i kolega mušterija upravo vode razgovor od koga sam zastao i na brzinu se preslišao da li sam ušao kod muškog ili ženskog frizera. Možda je potrebno ili nepotrebno reći da su i jedan i drugi lepi, mišićavi momci, kojima ja teretana veći deo realnosti ... uh!

Pale su tu priče tipa "brate, ova krema za depilaciju ti je bolja", "ovaj solarijum je ovakav", "ova kašica za dijetu" ... vidim ja, odneo Rogati šalu, ukucam na brzinu "die(mysql_error()", ne verujući u to što slušam ....

I eto, dragi svete ... kuda mi to plovimo? Kakve nas to nove zelene obale čekaju gde su nabildovani glatki muškarci sa minđušicom u uvetu, bez da znaju da se "last minute" ne kaže "poslednja šansa" (citat kolege frizera) i djeve, glatke, iskvarcovane i doterane ... Kakav je to novi svet gde će nam biti potrebna samo ambalaža, gde nećemo mariti više za ostala čula do očiju?

Kakve su to obale i šta ćemo na njima raditi mi dlakavi, mršavi, debeli, prirodne kose, nefazoniranih obrva i bez minđušica, što ponešto znamo o mezonima, alkaloidima, ćelijskim jezgrima, padežima, i sličnim nebitnim stvarima? Kakve su naše šanse da nastavimo vrstu?

Verovatno minimalne ... zato će se, konačno, točak Evolucije okrenuti za još jedan stepen i na scenu izneti divne nove ljude, savršene mašine za repliciranje novih savršenih ljudi ...

Samo, možda će nekada u budućnosti isto ovako neko od njih biti zatečen u nekoj svojoj dijeta-solarijum petlji i bačen o tlo ružne realnosti kada čuje nešto još bizarnije ... ko zna.

Frizeraj je opaka rabota, kažem vam ja.

субота, 8. мај 2010.

Čekanje

Imao sam jedan čudan san: čekam na autobuskoj stanici. Ono što je zapravo čudno jeste to što zaista ne znam da li je to bila stanica i da li sam ja tamo zbog. Ali, kako to u snovima biva, uvek znate šta se dešava na neki čudan način, sve je toliko izmešteno od logike i realnosti da zapravo sve postaje lako realno i logično.

Ono što je još neobičnije jeste to da nisam tačno mogao da se setim šta čekam. Pretpostavio sam da čekam autobus. Stajao sam tamo na peronu, okružen samo sivilom dana koji je po nečemu sličan današnjem i gledao nem svet bez lica kako užurbano prolazi svojim poslom.

Ne sećam se da li sam imao neki prtljag, ali znam da su mi ruke bile teške zbog nečega. Ne znam ni kuda sam to mogao poći. A ni zbog čega.

Sad bih rekao da mi se čini da sam tamo stajao i čekao satima, ali dobro znamo da vreme egzistira samo u ovom svetu i da je u svetu snova potpuno ispresavijano i nelinearno, te ga ne možemo meriti našim satovima.

Bez ikakve želje da povlačim paralele sa stvarnim životom trgao sam se i shvatio da želim da sačekam još malo pre nego što zora proturi svoje tanke svetle prste kroz roletne na sobi.

Uvek nešto moramo sačekati ... to je izgleda tako

петак, 7. мај 2010.

Paralele

Ne znam da li ste se ikada zapitali o paralelnosti koja nas okružuje i koja se prožima svuda po ovom svetu ... ah, da, možda bih najpre mogao da objasnim o čemu to pričam, odnosno želim da pričam.

Mislim na paralelnost u smislu mogućnosti da se neke stvari događaju paralelno sa tokovima naših života ali da uopšte ne zavise od nas, čak da se nikada ne sretnu. Nadam se da sada žmirite na jedno oko i počinjete da klimate potvrdno glavom. Ukoliko je to slučaj pozivam vas da nastavimo priču.

Uz tri kašike šećera u moj čaj ono što ću vam reći o paralelnosti i nije neko otkrovenje. To zaista postoji. Ni to nije neko otkrovenje. Ali otkrovenje može biti naterati naš mozak da pokuša da shvati i proširi svoj opseg shvatanja paralelnosti ...

Hajde, zapitajte se, nismo li svi mi podešeni tako da smatramo ovaj svet manje-više sopstvenom tragi-komedijom sa elementima akcije, trilera, malo pornografije, drame, malo horora i da verujemo da manje-više postoji samo jedan glavni put na koji se samo uključuju i isključuju drugi putevi koji se iz retrovizora gube jako brzo?

Zamislite sada, eksperimenta radi, jednu sebi ne tako blisku osobu, ali osobu koju poznajete dovoljno da znate ko je, šta obično radi ... da li možete da prihvatite da ona sada negde, na nekom drugom mestu živi svoj život, da njen tok i dalje postoji, nezavisno od vašeg? Možda možemo to da prihvatimo samo delimično i to na nivou jednostavnog racionalnog objašnjenja tipa "Da, naravno" ... ali da li je tako?

Meni se često čini da nije. Kada sedite i razgovarate sa nekim, oslušnite tada ovu misao i možda shvatite da ćete uhvatiti sebe sa mišlju da u datom trunutku postojite samo vi i ta osoba, da su svi ostali filmovi prekinuti, da je jedini tok na ovom svetu zapravo to što se vama dešava a da je sve ostalo samo scenografija, soundtrack.

Bez posebne namere da zagovaram egocentrizam ili bilo kakve -izme, ali stvarno verujem da tu ima nešto po sredi, nešto što nam ne dozvoljava da prihvatimo činjenicu da postoje paralelni tokovi, milioni, milijarde njih.

Eto, to je otprilike to. I zato se nemojte čuditi kada sledeći put krišom poravnavam stvari na polici u nekoj prodavnici ... samo tragam za paralelnošću i simetrijom.

Posvećeno mojoj prijateljici Aleksandri Ć. :)

четвртак, 6. мај 2010.

(Ne)prilike

Kako započeti razgovor o prilikama a da se ne pođe od tumačenja pojmova kao što su "prava prilika", "propuštena prilika", "iskorišćena prilika", "neprilika" itd ... Ipak ovi pojmovi nas odvlače duboko u vode subjektvinosti, a budući da mi je I. sugerisla da budem malo objektivan (ili tačnije da ne budem pesimističan) evo svečano obećavam da ću dati sve od sebe ...

Odakle uopšte dolaze prilike ili neprilike? Da li ih sami stvaramo, da li su one tu dejstvom neke više sile, da li su samo refleksija niza slučajnosti i nausmičnosti ... huh, moram da priznam da je ponekad teško razlučiti. Isto kao što je teško, ustvari nemogućno sagledati uticaj bilo koje prilike na dalji ishod odnosno tok (da ne dobijem kritike opet) života. Teška pitanja za stvari koje radimo svakodnevno. Ali, ukoliko se samo postavite u perspektivu gde i jedan zamah krila leptira može izazvati cunami na nekoj obali desetinama hiljada kilometara daleko stvari postaju ozbiljnije ... valjda?

Ali, ne želim da se bavim ovde studijom nečega što će u najboljoj i najdužoj mojoj pisaniji ostati samo u granicama verovatnoće. Hteo sam da sagledam baš taj subjektivni, ljudski aspekt prilika.

Koliko puta vam se desilo da sedite, razgovarate, i vidite svoju priliku i da ste otvorili usta da kažete reč koja bi je mogla zgrabiti i onda videli to istu reč koja izgleda kao slepi cirkuzant, akrobata, hodač po žici, vidljiv samo vama, napušta vaša usta i nesigurnim hodom pokušava da dođe do osobe u koju gledate ... i tu na pola puta pada u ambis. I kako se onda osećamo? Poraženo? Slabo? Smešno? Kako da se osećamo kada glasnik (koji ima tako nezahvalan zadatak - da prenese ono što mislimo, u potpuno drugi svet uz nadu da će ondašnja garda na vratima prvo pitati, a potom potegnuti samostrel) padne tu na pola puta, a da ga garda sa druge strane nije čak ni videla. Sigurno taj osećaj znate. Da ne evociram. Da li onda pričamo o propuštenoj prilici?

Nekako, kaldrmisani put pričanja nas tu skreće u bulevar Hrabrosti koji ne bih da posetim ovom prilikom, jer zapravo ne znam šta bih mogao da napišem o njemu. Nekako mi se čini da mnogo češće protrčimo kroz njega onda kada toga zapravo nismo ni svesni ... to je onaj isti slučaj kao kada zalutate u nekom stranom gradu, npr. Budimpešti i otkrijete da ste upravo pronašli sjajan deo grada samo zato što ste skrenuli u pogrešnu ulicu. Otprilike.

Da ne bih zalutao u bulevar Hrabrosti, oštro ću se okrenuti i nastaviti putem ka Aleji Mudrosti, koju da budem iskren mnogo češće priželjkujem da obiđem nego što je stvarno obilazim. Ali možda bi tamo mogao ja, a i vi da pronađemo tu potku koju je potrebno da shvatimo ne bi li mogli da prigrlimo prilike, odnosno da zaobiđemo neprilike.

A opet ... možda čak ni Mudrost koju svi toliko priželjkujemo (valjda svi, ne znam ni to) ne ume da pokaže jasno što bi trebali i kako bi trebali da uradimo, jer na kraju krajeva, tu je onaj stari prevrtljivi i namazani saputnik, koji se uvek pita, koji uvek vodi i koji se uvek prvi skloni kada konačno dođemo do neprilike: Srce. Takođe, isti džentlmen će vrlo nonšalantno požnjeti plodove uspešno iskorišćene prilike i iskoristiti svaku priliku da se okiti lovorom i pri tom održati prigodan govor kako je sve to ispalo isključivo njegovom zaslugom, a nikako onog (večito) mlađeg referenta - Uma.

Možda se prosto neke prilike iskoriste eto tako. Samo se prigrle, isto kao i neprilike, jer na kraju krajeva, prilika i neprilika je verovatno ista duž, samo zavisi iz kog ugla je gledamo, odnosno koji nam se kraj zalomi.

Za mene ostaje misterija koji kraj duži treba uhvatiti i kada, a na kraju krajeva, pa i krajeva duži, uvek je tu stari šeret da se prvi pronađe u sreći ili nesreći i da natera mlađeg referenta da protrči strašnim širokim ulicama bulevara zarad par zrnaca svoje satisfakcije. Eh, neprilika je to!