Beg

Razmišljam stalno o tome kako smo mi ljudi domišljata sorta. Pokupismo od svake živuljke pomalo, što karaktera, što sposobnosti, što blesavosti ... razmišljam od koje smo živuljke pokupili tu potrebu da bežimo i da se krijemo. Možda od svih?

Za razliku od dragih krznatih, pernatih i ostalih stvorova, mi se najčešće krijemo tamo gde nas zaista niko ne može naći- u sebi. Čini mi se da od kako otvorimo oči još mlekom obojene u plavo krećemo da pravimo neka skrovišta u sebi koja ćemo u godinama i decenijama koje su pred nama produbljivati, kriviti hodnike i kopati sve dublje i dublje ...

A zašto? Pa to je verovatno ključno pitanje na koje stvarno nemam odgovor i kojim je uzaludno baviti se. Zašto? Verovatno zato.

Nego, ja se dvoumim da li su mi fascinantniji ti hodnici i skrovišta ili muka koja nas natera da ih kopamo i ne mogu da se odlučim.

Zbog nečega mi imamo potrebu da se sakrijemo, prikrijemo, vrebamo na život ili na priliku kao panter iz zasede, a nekada prosto da se zavučemo kao voluharica duboko u zemlju i tu se krijemo, zaustavlajjući dah dok opasnost ili potencijalna opasnost ne prođe.

I to je to ... krijemo se zbog različitih stvari. Menjamo divnu jednostavnu jednostavnost na kojoj bi mogao da počiva ceo svet kompleksnim zamršenim igrama, uvijanja, beganja ... i opet ... zašto?

Koji je to deo koda koji nam nedostaje da možemo da skrojimo jednostavan svet za sebe, svet koji nas ne bi žuljao niti imao šljampave rukave da upadaju u supu? Ili je možda kod dobar i validan, pa ga samo mi loše interpretiramo, kao onaj nesrećni Internet Explorer, sa kojim ratujem odavno, a zadnjih dana ponovo pooštrismo sukobe ...

Puno, pitanja, nimalo odgovora. Ali ponekad je i pitanje dovoljno, zar ne .... da pobegnemo od nekog odgovora koji bi nas mogao stići!

Projekat: Nasumičnost

Ima tome nekoliko pecaroških kalendara iz kuhinje, kada sam započeo i sprovodio svoj projekat: Nasumičnost.

Ali pre toga ... moram da se osvrnem na konstatcije ljudi koji mi poručuju (ne naglas, naravno) da treba da prestanem da se pravim nenormalan i da se kao meni dešavaju te čudne stvari ... ne, kardinalno grešite ... ja se kompletno vreme postojanja u ovom obliku pravim normalnim :)

Dakle, šta je bio projekat: Nasumičnost? Najkraće rečeno, to je bio jedan period u mom životu kada sam odluke donosio nasumično. Jednosatvno. Kako sam to radio? Imao sam novčić koji sam bacao u svakoj situaciji koja je zahtevala odluku. Jednostavno. Rezultat? Pa o tome ćemo sada ...

Nekome se opet ovo može učiniti čudnim ili bezveznim, ali pre nego što taj neko iznese (ili pokuša da iznese) cjenjeno mišljenje, hear me now!

Novčić (ovde kao simbol Randomness-a) je odlučivao za sve stvari koje su trebale odlučene: od toga da li ću da pržim jaja za večeru (ili ostajem na sendvičima), preko kupovine garderobe pa do nekih drugih odluka. Odmah da kažem da tada nisam imao neke veće pokrete niti promene u životu, tako da je ovaj eksperiment ipak bio ne neki način ograničen.

I tako, živeo sam neko vreme vođen čistom slučajnošću, pukim izborom 0 ili 1, odnosno glave ili pisma ... i znate šta? Ama baš mi ništa nije falilo!
Sada kada pogledam na sve to, iako se sve to stavrno može učiniti uvrnutim, ništa radikalno (ovu reč stvanro ne volem) se nije promenilo niti je bilo kakvog uticaja nije imalo .. kratkoročno niti dugoročno.

Kao zaključak bi se tu mogao izvesti stav, odnosno ideja da koliko god da se trudiš, šta god da činiš stavri će se odvijati ... kako? Pa ... odvijaće se, kako god.

Za kraj, ne mogu a da se ne setim jedne genijalne poslovice koja kaže: "Kako god se okreneš, d*** ti pozadi" (gde je d*** onaj deo leđa na kojem sedimo) :)

Linija

Obučem se, zakopčam jaknu, stavim maramu. Još uvek je dovoljno lepo da mogu da nosim duboke patike, a dovoljno toplo da mašta može da poleti na prolećnom suncu. Obučem se i krenem u šetnju.
Ruke u džepovima (znam da i nisam neki primer bon-tona) i gledam ... i hodam ... i razmišljam.

Znate šta me je uvek fasciniralo? Mikrokosmosi u svakom od nas, u svakom od ljudi koje ću videti na ulici, multiuniverzumi u pokretu koji se skoro dodiruju, ali uvek ostaju usamljeni i daleki.

A što su zapravo ti univerzumi? Znate ih, i vi ste u vrtlogu jednog, koji se neminovno graniči i ponekad dodiruje sa nekoliko drugih, ali je i dalje usamljen i prostoran i nedokučiv. To je svet u našim glavama, paradox prostora i vremena, galaksija zbijena u nekoliko litara (zapremine) kostiju i mesa.
I niko ne zna ništa o tim konstelacijama, čak ni mi sami. I mi sami živimo i tu, u svojoj galaksiji, na maloj plavoj planeti, ušuškani i zaštićeni atmosferom i blagom klimom i čak ni tu ne želimo da pogledamo iznad oblaka pa dalje u crnilo dalekih prostora ... a možda ni ne trebamo?

I svačiji je univerzum drugačije boje, svaki se drugačije okreće i kreće ... i nije ni čudo što je toliko puno nerazumevanja u svetu, kad smo svi mi nekako drugačije podešeni. Da, zaista to mislim. Verujem da ne postoje dve osobe koje isto vide boju ili čuju zvuk, koje će da na isti način zapamte nešto ili dožive nešto ... a primetili ste, tek govorim o inputima, odnosno ulaznim informacijama ... a onda sve to dolazi do procesa obrade, uz pomoć sistema i sila koje su (e to je najsgurnije od svega) potpuno unikatne za svaku osobu, možda čak i dobrim delom i nasumične ... i onda dobijamo output (izlazni rezultat) odnosno reakciju koja ja najčešće vodi samo ka nerazumevanju ili delimičnom razumevanju. Boginja Idioglosija tu preuzima stvari u svoje ruke ...

I zato, dok gledate ili slušate ljude, ma koliko ih dobro poznavali, budite svesni da zapravo nemate pojma o čemu oni i na kakav način zaista misle ... jer prosto nismo u mogućnosti da preskočimo tu liniju, barijeru koja nas deli ... tih 6-7 mm kosti čini da smo svi mi daleki milionima svetlosnih godina.

I zato dok hodam ulicom, ponekad imam utisak da šetam intergalaktičkim prostranstvima ... jer shvatam da je linija koja nas sve razdvaja jednostavno previše široka.

Oscilacije

Ponekad je stvarno teško uhvatiti korak. Bilo kakav. Ne znam da li ste pokušali da to radite kada idete ulicom sa nekim ... ja da, i vrlo često to radim. Prisećanje na dresuru iz vojnog školstva ili samo verovanje da dok isto hodamo isto mislimo ... ko bi znao. Ali ovde govorim o hvatanju koraka sa samim sobom i dešavanjima u okruženju.

Iako sam nekada bio ubeđen da ovim svetom i nama samima vlada haos, više nisam ... i pre nego se pojedine osobe nasmeše i kažu da sam se konačno urazumio, ja ću nastaviti rečenicu ... jer sada verujem da time vlada još veći haos. :)

U poslednje vreme sve više okolnosti se izliva i čini da bi neko naivan mogao i pomisliti da je tu neka sudbina po sredi. Ali, znate mene i moju svađu sa gospođom Fortunom ... mada priznajem da sam na momente i sam stao i zapitao se da li je ona konačno rešila da me ubedi da je ipak tu.

Ipak mislim da to nije delo njenih ruku, nego oscilacije koje svi mi pravimo, i ciljevi kojima se hteli (a nekad i ne hteli) primičemo, vođeni gomilom nasumičnih događaja i reči kojima pokušamo da ovladamo ... znam da sam tajanstven, ali moram tako. CIA, BIA,komšije, Facebook i ostali ...

I tako, oscilacije ... čas plus, čas minus faza, naizmenična struja. Dobra je stvar što barem ovu struju koju indukujemo u sebi ne plaćamo .... još uvek. Mada, plaćamo je mi na druge načine, tako da se uvek sve obrazuje u krug, ciklus potošnje. Ni ja nisam razuemo šta sam hteo da kažem, ali nema veze ... možda je neko veći entuzijasta od mene samog pa otkrije. Neka javi.

Nego da se vratim ja Fortuni ... čvrsto sam rešio ovih dana da sarađujem sa njom na jednom našem davno započetom projektu, pa videćemo kakvi smo kao kolege, možda ćemo se u budućnosti bolje slagati.

Ono što znam da osećam da oluja dolazi, ali da je to tek početak putovanja ... pa što da ne, karta je već kupljena ... zar ne?!