Susret

Bio je to jedan od onih dana kada vam tišina veže usta iza glave i kada se obrvama hvatate za vetar. Jedan od onih dana kada vam se asfalt ne lepi za đonove cipela i kada postajete slepi na boje, onoliko da vidite šavove na kori realnosti i grube poteze iglom kojima su zašiveni svetovi između kojih obitavate.

Baš po jednom takvom danu on je imao nesreću da se sretne sa jednom od osoba koje nikako nije želeo da sretne. Iako su samo oni čije je jedno oko sivo mogli da primete blesak bola koji mu je u trenutku razlio sve crte na licu i svezao stomak u dvostruki čvor, on je nastavio da hoda baš tom stranom ulice. "Prilično suicidno od mene", pomislio je dok se približavao prepoznatljivoj silueti od koje je toliko godina zazirao. Na dovoljno rastegnutog vremena između njega i onoga što mu je to jutro u magli pomešalo sa mirisom cimeta upletenog u prošlost, počeo je da razaznaje crte lica i da vidi sve senke koje je nekada poznavao i voleo. Ili mislio da voli, što na nekom kraju uvek završi u istoj čaši.

Stegao je svoje šake, iscrtane mnogim dodirima ovog sveta, u pesnice, za trenutak i nastavio da hoda onako kako su ga naučili da se hoda kada duh posrće: čvrsto i odlučno.

Razmišljao je, brzim pokretima oka tražeći zavisnost i pravilnost u poslaganim pločama na pešačkoj stazi i padao u beznađe zbog odsustva jasne logike kojom su uređeni pločnici, skoro isto kao što je uređen njegov život. "Zakonitost mora da postoji!" je prečesto bila njegova mantra i bič koji je uspevao da natera njegov um preko granica. Pa ipak, sada, dovoljno star i umoran, u blizini susreta sa osobom koju nikako ne želi da sretne, shvata da ništa nije pronašao u svom plesu sa šablonima. Još jednom je u ustima osetio onaj ukus što gorači na jedan od najopštijih, a u isto vreme najnepriznatijih sastojaka sveta: nasumičnost.

Pa ipak, ni to saznanje, kao ni bilo koje drugo do koga je došao, nije moglo da odagna zaglušujuću buku tišine koja se razlila po ulici punoj užurbanih figura. Pitao se da li samo on čuje tu tišinu, da li su samo njegove uši u tom trenutku ispunili zvuci odsustva svih onih za koje je verovao da mu jesu prijatelji, svih onih za koje je prečesto bivao ljut na samog sebe kada im nije verovao i bio tužan kada nije mogao da pomiri sebe sa pravim licima, prepisujući to magli u svojim očima i gluposti na koju se previše puta pozivao.

I tek tako, odjednom se našao u trenutku kad je svet izgubio ukus, kada su boje prestale da postoje, baš kao što nikada i nisu postojale, kada je odbacio bilo kakvo znanje i kada je prihvatio da je ceo njegov život bio usmeren na susret koji će se desiti kroz par trenutaka.

Iskoristio je te trenutke da primeti koliko je bila divna boja puzavica na fasadama u kasnu jesen i koliko je zapravo pogrešio. Na polovini koraka do susreta, ako je to uopšte bitno, učinilo mu se da vidi kako mu je nešto docrtalo osmeh na lice. "Pa ipak je sve ovo moja greška". A onda se susreo sa jednom od osoba koje nikako nije želeo da sretne.

Novembar

Gladnih očiju i dugih očnjaka, načeh novembar. A ovaj je novembar drugačiji: žilav i ne toliko hladan, presoljen vetrom i njegovom zaglušujućom muzikom. Jedan od onih novembara kada shvatite da ste zavoleli jesen, premda je niste voleli prethodnih dvanaest puta dok ste bili ovde. Nemojte da se pitate zašto baš dvanaest: ni ja nemam pojma.

Nešto se u tami mene pomerilo, nešto što je ležalo sklupčano eonima, nešto što je bilo toliko dugo zaboravljeno da je ono zaboravilo samo sebe. I pre nego li neko pomisli da mi je ovaj novembar otvorio neka sjajna vrata spoznaje i da je to neko čudo što je spavalo donelo neke promene, moraću da upadnem u misao sa rečima da nije.

Ali mi jeste pokazalo kako treba gledati u krošnje da vidiš njihove boje i kako treba slušati i drugu stranu vetra, onu unutrašnju. I kako treba spavati otvorenih očiju i hodati a da niko ne primeti. I kako treba izvrnuti svoje srce natraške i ostaviti da se stvrdnu neke kraste na njemu. I kako gledati i videti sve tragove po zemlji koje si nekada napravio sa nekim, a ne želeti da ponovo koračaš po njima.

Ipak, ono me nikada neće ubediti u neke od činjenica koje svaki profesionalni Sanjar mora da zna: da je dužina usamljenog koraka za polovinu kraća od dužine senki koraka u dvoje; da je septembarska noć sporija ako spavaš na levoj strani; da je dubina tišine srazmerna gustini snova koje progutate ... i mogao bih ovako još dugo, ali osećam kako me noć zove da je premerim desnom stranom.

A novembar se kotrlja po dvorištima oko zgrade ...

Jutro na Zemlji

Sve više sam više nego ubeđen da mi svi zaista ne postojimo na ovom svetu; radije smo tu negde izvan, pokidani u komade rasute po različitim svetovima, tek ponekad sudarajući se i dolazeći u susret jedni sa drugima. Sav život, barem ono što mi volimo da zovemo tim imenom je izgleda samo mutan san, onaj haos i dezorjentisanost kao posle dugog popodnevnog sna. Verujem da mnogo ljudi nikada ni ne doživi momente, retke i stvarno nestvarne, kada doživimo život, bistar i jasan, koji zaboli svojom oštrinom, baš kao prvi udah u rano zimsko jutro. Znate taj osećaj?

Nismo mi, ljudi, bilo toliko mudri da smislimo reči koje bi naslikale taj momenat, taj mir, to stanje kada uhvatite Vreme da više ne protiče kroz vas, kada shvatite da se možete osmehnuti kako nikada niste znali da možete i kada je sav svet konačno vaš jer u tom trenutku mira vam zapravo ništa ni ne treba, osim mira samog, a njega imate. I tada shvatite koliko je sav ostatak života koji imamo ništavan, kako je sve obmana, mutan san i kako lepota može da zaboli mnogo više nego sva prljavština koju usisamo kroz zenice tokom svog koračanja.

Da budem potpuno iskren, ja sam se samo dva puta, za sve ove godine, obreo na Zemlji, potpuno budan, svestan i jasan, gledajući u neverici jutro koje sviće na nekom svetu, do tada nepoznatom. I oba puta su bila samo tren, samo blesak koji je prošao u osećaju neverice, straha da će proći i lepote koja se otkrila. Ali sada verujem da jesu bila vredna. Na bilo koji način jesu.

Bila su vredna jer mi se čini da sam u tim kratim, retkim momentima koji su samo bljesnuli bio zaista živ i to su bili jedini fragmenti vremena kada sam verovao u to da smo bilo šta više od zbira atoma. Ta jutra su došla tihim koracima, onda kada se noć podiže a zora svojim hladnim prstima otvara oči i pušta da rana svetlost sunca zaviri kroz rožnjače. I tada je pored mene ležala samo obmana, misao, ideja da ću uspeti da zarobim tu vatru koja nas gori i da ću se moći zadržati na Zemlji duže nego što to inače možemo. Naravno, nisam bio u pravu.

Oba jutra su ostala negde iza, upletena u bodljikavu krunu koju nosim na glavi, kao i svako od nas, pretvorivši se u trnje koje s vremena na vreme zabode i podseti me da sam živ ... da sam bio živ na ovom svetu.

* * *

Mi smo pre prolaznici nego stanovnici i mi ne znamo kom svetu zaista pripadamo. Na koju god zemlju da postavimo svoja stopala, biće to svet koji ćemo nazvati svojim, znajući da nas za površinu drži samo trenutnost i prolaznost protiv koje tako želimo da se izborimo.