Nemir

Tišina je. Ali ne ona tišina koja dolazi od sveta koji me okružuje. To je ona drugačija vrsta tišine, ona koju čujete kada ste od sveta izolovani svojim mesom. U toj opni najjasnije čujete udaranje svog srca. Tupo.

Ne mogu da se otrgnem želji da pitam: zašto ono uopšte pravi bilo kakav zvuk? Ko je to koga taj prevrtljivac želi za svog slušaoca?

Samo, sada je to udaranje potmulije: osećam da je nešto zgrabilo srce, nešto snažno i hladno. Nešto ga je svojim šakama steglo kao mraz koji nedeljama ne pušta zemlju iz svog okrutnog zagrljaja.

Još jedna iluzija? Još jedan pad vere u mogućnost da ću ikada videti to lice kako ustaje kroz veo mesa i kostiju?

Ali mogućnost je čudan poliedar, telo sposobno da nas zadivi brojem svojih stranica. Pa opet, ponekad se čini da je jedino što zna sedeti na tim stranicama prostor koji nasele očekivanja i nemiri. I kao da je sav naš vek ispunjen hodanjem kroz polja nemira, dok nas nedvosmisleno u pogreške navodi nada.

Sve ima više lica, a čini se još i više naličja. Ponekad mi se čini da imamo mogućnost samo da biramo da li ćemo biti izvrnuti na licu ili pravi na naličju one parodije koju bi oni sa viškom nesvesti nazvali životom.

Vremenska mašina

Ničim izazvano, bez ikakvog razloga do onog koji dolazi od dokonosti uma, danas sam uzeo da čeprkam po sandučetu (inboxu) svog Gmail naloga. Kakva vremenska mašina!

Za trenutak je oduvana prašina stara (sada već) 4-5 godina i otkriveni predmeti, priče, lica
davno zaboravljena u vrtlogu života koji nas nosi i okreće u onom trenu koji nazivamo svakondevnicom. A nje ionako nikad nema. Neko bi mogao biti dovoljno zločest da kaže kako mi onda zapravo nigde ni ne obitavamo ... neko ko bi možda mogao biti i ja, ali ne sada i ne ovde.

Mišljenje o vremenu koje je prošlo, o daljini tog vremena, zapremini je baš kao pokušaj da odredite koliko ima vode u moru. Pokušali ste to nekada? Ja jesam. I onda vrlo brzo, već na prvom kvadratu shvatite sitnost svog uma i ograničenost našeg bića da sagleda bilo šta do plitke vode koja nam bezbrižno zapljuskuje kolena.

I bez obzira na snagu sećanja svakog od nas, na silu koja nastoji da što čvršće veže konce kojima smo zašiveni za svoju prošlost i parče budućnosti, uvek se ta prošlost čini beskonačno udaljena i nerealna; baš kao dobar dragi film koji smo davno odgledali i čijih se fragmenata tek ponekad setimo; kao i glavnog simpatičnog glumca koga ćemo ponekad, tu i tamo citirati.

Koliko je to bilo drugo vreme, ali ne ono Vreme u koje jedino verujem u ovom Kosmosu, već ono lično, ona sebična linija oko koje svako od nas crta svoj put. Koliko sam ja sam bio drugačiji čovek, toliko da više ne mogu ni da shvatim da li sam tada ja bio sadašnji ja u postajanju ili sam sada onaj pređašnju u nestajanju.

Mnoga draga lica, neke drage reči od nekada dragih osoba, sada su ne više od elektronskog slova, ali slova koje za trenutak može da oživi jedan mali delić sveta zarobljen u sinapsi zaborava.

Nekako, mislim da taj bulevar nema drugog kraja osim tamo kod parka Nostalgije, te je verovatno i bespotrebno upinjati se da skrenemo na drugu stranu. Opet, znam pouzdano ni da šetnja kroz taj park neće doneti nikakav spokoj niti otkriti put ka nečemu gde zapravo treba da idemo, ali ponekad, samo ponekad budemo pozvani na šetnju kroz njega.

I dok šetam kroz taj park ne mogu da zadržim misao koja želi da se ortgne, sama od sebe i da poleti ka osobama u čijem hladu leže putevi parka. Gde li su, kako su, ko su oni sada, da li su dobro, da li i oni gledaju u isto ovo nebo istim očima kakve sam poznao kada smo se zadnji put videli?

Ali kao što rekoh ... nema taj put previše smisla ... osim ako smisao nije u šetnji pred popodnevni čaj.

Mnoga lica

Vreme ima lice za sve.

Postoji lice sa osmehom koji će ispratiti korak kada je lak. Postoji i ono lice koje će se složiti sa sivim kaputom koji ponekad nosimo kada pada kiša na našim licima. Volimo da se ogledamo u očima onog lica koje gori od vatre hranjene opsenom i očekivanjem da će biti onako kako prevrtljivi rukavi Verovatnoće nikada neće dopustiti.

Vreme ima i ono lice da nas gleda kada mislimo da smo konačno prešli liniju cilja i da nam se nasmeje jer to lice zna da smo samo mi ti koji će vrlo brzo zaboraviti slatki miris pobede i nacrtati novu liniju: još dalju i nedosatižniju.

Postoji i ono lice, mirno, koje će nam praviti društvo u časovima kada svojom mirnoćom utišamo svet oko nas i u nama.

Srećni smo ako poznajemo ono lice čija toplota će nam ogrejati grudi baš kao ruka pod ruku dragog prijatelja u hladnoj zimskoj šetnji.

Čak i kad nam se učini da smo samo sami treba da se prisetimo da je tu oko nas, svuda, bezbroj lica.

Stvarno postoji vreme za sve, a na nama je da uživamo u njegovim licima čak i onda kada se ta lica krive od bola, jer to je jedino vreme koje ćemo imati, a ta lica su jedina koja će nas uvek pratiti.

Dobro, tu je i poneki prijatelj, onaj zalutali iz nekog drugog sveta, koji će znati kako treba da nas drži pod ruku dok šetamo od Terazija prema Slaviji.