Rezime

Smešnim se može učiniti naša potreba da na kraju ipak sve nekako izmerimo, odmerimo, saberemo i oduzmemo i da, koliko god negirali tu potrebu, napravimo bilans, završni račun, presek stanja. Tako i ove, kao i svake druge godine, dolaze nam oni minuti kada je svako od nas (pomalo) svoj lični računovođa.

A ja pokušavam da sastavim bilans ove godine. Auh! Ovo je stvarno bila vožnja, rekao bih ili serija ... za one koji su pratili sapunicu.

Da zbrajam i ponavljam, nema vajde; ni za mene a ni za verne gledaoce (slušaoce) ove moje serije ... samo želim da nazdravim i mahnem godini koja nam ostaje iza leđa.

Pre svega, iskreno i od srca mi je žao što sam hodajući po svom putu morao da povredim nekoga. Kao i uvek, nikada to ne planiramo (ili ja verujem u to) niti reči vrede bilo šta ... prosto to učinimo i svi (u ovo više želim da verujem nego što sam siguran) grizemo svoje srce kad se to desi.

Zatim, želim da se od srca zahvalim svima onima koji su mene povredili; svima onima koji su mi rušili snove i iluzije. Ne nisam sarkastičan niti ironičan. Svaki grumen prašine koji sam pojeo na ovom putu je, siguran sam, definisao novog mene i izmenio put ... ili pokvario (ionako osetljiv) stomak.

Želim da zahvalim i onima koji su mi dokazali koliko (sa žaljenjem ovo prizanjem) nema sistema koji se daje definisati, niti odgovora koji se mogu pronaći; koji su me ostavili da se sabiram i oduzimam, da stalno tražim greške kojih nije bilo i odgovore koji ne treba da budu pronađeni.

Na kraju, želim da nazdravim i zahvalim nekolicini pravih prijatelja koji su bili uz mene kada su najjači vetrovi lomili moja krila i koji su znali da progutaju moju glupost, slepilo i iluzije. Znate da će moj luk pevati uz vas dokle god me ima.

Znam da nema reseta i da se ništa neće promeniti kada moji stave nove kalendare u kuhinji, ali pustite me da poverujem u to bar za nekoliko momenata i odlutam od onoga što jesam, od onoga što je put učinio od mene i ja od njega.

Ostajte dobro i vidimo se dogodine ...

Čuda

Mislim da me nikada neće prestati zabavljati niti iznenađivati priroda ljudske prirode. Ono što mi je jutros dalo povoda da uz šolju (mog omiljenog) "Earl Grey" čaja (sa mlekom) podelim par misli sa vama jeste odnos ljudi prema smrti. Ali ništa preterano duboko, niti fatalno, ništa morbidno ni ispitivački kako imam običaj da priđem tematici.

Samo mi je iznenađujuće neshvatljivo to koliko se ljudi zapravo i danas, posle 4-5 milenijuma neke (kakve-takve) civilizacije i njenih tekovina ponašaju kada je po sredi priča o smrti, odnosno umiranju. Kako je moguće da su neki delovi nas ostali toliko primitivni i nedohvatljiiv evoluciji ili čemu već?

Ono što me je jutros odvuklo od završavanja nekog (pametnijeg) posla jeste priča moje mame o nekom poznaniku koji je umro. A umro je tako što se spremao da pođe negde i samo je - umro. I to je jako čudno. Hm ... ali da, njoj je to stvarno jako čudno, kao i najvećem delu čovečanstva. Ne postoji momenat verovatno kada nas vest da je neko umro neće iznenaditi i čuditi ... jer smrt je tako misterozna rabota i mi nemamo drugo do da je se plašimo, čudimo i gadimo.

A ono što je meni momentalno prošlo kroz um, kao scena udarnog talasa nuklearne eksplozije jeste: a zar život nije mnogo veće čudo? Zar ono kako smo nastali nije mnoooogo veće čudo?

Zar najsavršenija matematika po kojoj se slagao i delio naš DNK nije čudo? Zar svaka ćelija, svako parče tkiva, svaka kost koja je rasla, zar to nije veće čudo? Zar svaka krasta koja se stvarala kada bi se posekli i koja je regenerisala kožu nije veće čudo? Zar milijarde milijardi ideja, osećaja, opažaja koje je ta osoba imala nije veće čudo? Zar svaka reč, svaki zvuk, svaki korak koji je napravila ta osoba nije veće čudo? Zar ono što je ona ostavila iza sebe nije mnogo veće čudo?

A smrt je sve samo ne čudo: samo puko gašenje, prestanak svih čudo koja sam nabrajao u redovima iznad. Čini mi se da je potreban ozbiljan tretman homo sapiensu da se ova tako jednostavna (i od strane mnogih vrsta odavno prihvaćena) stvar postavi na svoje mesto. Verovatno bi tada čuda imala drugačiji oblik, a život i smrt drugačiju vrednost (da ne kažem cenu, jer ćete se odmah prebaciti u ekonomsku klasu ovog voza).

Nije čudo ono što ne znamo, premda svi aktuelni centri očuvanja duhovnosti žele tako da ubede zbunjenog čoveka ... čudo je saznati i prihvatiti čudo u svom čudnom i divnom obliku.

Plovidba

Mnogo više nego nekoliko puta mi se učinilo kako je život okean, ogromno otvoreno more koje nas nosi, svakog u svojoj barci na nekad mirnim, a nekad pobesnelim talasima. Znam da ovo zvuči kao kliše, a oni koji me poznaju veoma dobro znaju koliko sam znoja dao u borbu protiv klišea i banalnosti ... ipak, ponekad su klišei neminovna rezultanta utvrđene istine, kako jednom nešto slično V. reče.

Interesantno stvar je da je poređenje života i okeana tako višeznačna, a samim tim i rogata stvar, jer svi mi znamo da smo deca koju u svom naručju ljulja boginja Idioglosija, i da imamo dar da ne razumemo jedni druge, premda se milenijumima u nazad jako trudimo da dokažemo drugačije.

Možda mi je jutrošnje poređenje došlo inspirisano mogućnostima koje baš kao na nepreglednoj okeanskoj pučini nosi i život; ili je misao sletela na rame nošena zabrinutošću i neizvesnošću koju oseća svaki moreplovac koji je danima otisnut od kopna; možda sam razmišljao i o svetionicima i onome kako se moreplovac, čije su oči previše dana gledale u plavetnilo, oseća kada uleda svetionik ... možda. Kao i uvek, možda je jedino za šta se imamo uhvatiti.

Počinjem da verujem da smo svi mi slepi. Da se rađamo slepi i da umiremo slepi. Otuda možda sve te ideje koje uspevamo da smislimo. Otuda možda izmišljanje svetionika koju su nam potrebni da nam uliju nadu u žile tokom plovidbe. Iako znamo da je većina njih lažna, totalno izmišljena i postavljena da pluta na sred okeana, ne možemo se otrgnuti kratkom osećaju sreće koji ispuni levo plućno krilo kada ugledamo jedan od tih (lažnih) artifakta.

Možda bi neki te svetionike mogli i nazvati nadama, i verovatno ne bi mnogo pogrešili. I svi ti različiti ljudi koje vidimo i srećemo, sva ta nasmejana, tužna, sumorna, zla, radna, naivna, glupava, genijalna, nespretna lica koja vidimo su zapravo samo gornji sloj, samo jedan nivo sveta koji leži zakopan duboko ispod. I sva ta lica su maska izgrađena na našem znanju ili neznanju o tome u kakvom mraku zaista obitavamo. A verujem čvrsto da i oni nasrećniji i najzadovoljniji znaju za taj mrak i da su svesni da ukoliko ne nastave da pale svoje svetionike, da će brzo otkriti koliko je čovek sitan u tamnom bespuću okeana.

Rečeno me navodi samo da zaključim da mi svi plovimo, verovatno bez finalnog cilja, jer ga ne možemo ni imati, a da je svako determinisanje "cilja" zapravo paljenje vatre u svetioniku koji će nam dati odrednicu, etapu kojom ćemo ploviti dok ta vatra gori u našim očima. I ukoliko budemo imali sreće, završićemo nekoliko etapa i na kraju ispiti čašu vina da proslavimo svoj životni uspeh i put kojim smo prošli ... a nećemo biti svesni (verovatno ni ne treba da budemo) da smo i dalje izgubljeni na okeanu i da nikakav put nismo pronašli.

Ali kao što rekoh ... verovatno ni ne treba da ga pronađemo. Jer život je kanda plovidba, a nama ne ostaje ništa drugo do izmišljamo svoje svetionike, da se vodimo njihovim svetlom i da prekrštamo prste u nadi da će svako novo bacanje kocke doneti baš onaj broj koji nam treba.

Ako se neko ponadao da su me ovi praznici zaveli na put religije ... pa, neka razmisli još jednom. Odavno postoji samo jedan bog u koga verujem, ali on nema ime.