Vreme

Da li se nekada zapitate odakle dolazi i šta je zapravo ono bez čega ne možemo, ono od čega zavisimo i čega nikada nemamo: vreme?

Verovatno ne, jer smo dizajnirani da se ne bavimo baš tim elementarnim stvarima. Te ekskurzije su izgleda privilegija velikih umova, onih pomerenih i za života neshvaćenih duša, onih koji će u najboljem slučaju za života izazvati nerazumevanje, a često i mnogo više ... negativnog naravno.

Pa šta je to vreme?

Ne, ja neću pokušati da dam odgovor na to pitanje u ovoj priči ali ću dati sebi za pravo dovoljno da kažem da imam toliko znanja da mogu da naslutim koliko ništa ne znam o vremenu (pa i bilo čemu), odakle ono dolazi, kako je nastalo, kakav je to zapravo mehanizam i na kraju ... ima li mu kraja?

Iz svojih razmišljanja o vremenu stidljivo ću izvući zaključak da vreme doživljavam kao ram u konceptu prostor-vreme, odnosno kao relativno čvrstu (a ipak fleksibilnu) komponentu koja razapinje prostor ... hm, hajde da pokušam ovako da to kažem:

zamišljam prostor-vreme kao slikarsko platno koje je razapeto o ram. Ram je u ovom slučaju vreme, samo nemojte ga zamisliti onako kruto kakvi su obično ramovi. A platno je prostor, baš onakav kakav je čini mi se, kada mu skinete ram (vreme): mlohava, savitljiva i amorfna stvar ... mada to je samo moje mišljenje, na koje svako ko se dublje bavio tematikom i u džepu nosi više znanja može da mi nasmeje. Preuzimam taj rizik, u ime sporta!

Ovde biram da se bavim implikacijom, uticajem na ono što vreme ima na nas i naše živote.

Zamislite se sada, prijatelji, i pogledajte koliko smo mi ovisnici o vremenu, koliko je ono ugrađeno u svaki naš pokret, u svaku našu misao, u svako osećanje: sve ima svoju vremensku komponentu. Izgleda da je naš um potpuno nesposoban da uradi bilo šta čemu neće dati vremensku komponentu. U sve ugrađujemo i beležimo vreme.
Razmislite: svako osećanje, svaki ukus, svaka misao, svaka emocija (i da ne idem dalje u nabrajanju), uz sve to postoji vremenska odrednica, pa čak i ona koja opisuje odsustvo iste (mislim na slučaj da nam je neobično važno da ako ne znamo kada nam se desilo nešto od pomenutog da to i naglasimo sa nečim tipa "ne mogu tačno da se setim kada, ali ..."). Dakle, mi smo definitivno vremenski zavisnici.

Sledeća izuzetno zanimljiva stvar pripada slatkom omažu ljudskog paradoksa. Možda pogađate, reč je o korišćenju vremena kao izgovora, zagovora ili dogovora. Opet, tu isplivava sjajnost ljudske prirode, a evo i kako:

Verujem da ne postoji dan, ni jedan jedini dan u životu svakog čoveka (moram da se ovde ograničim na termin "čoveka zapadne civilizacije" jer stvarno ne znam da li je to slučaj u afričkim i aboridžinskim plemenima) kada ne upotrebi frazu "ne mogu, nemam vremena". Ne bi bila muka da ova fraza služi za teranje dosadnijih pripadnika rodbine ili komšiluka, ali je problem u tome što nam je to svima izgleda postao univerzalni podupirač i alat.
A najstrašnije od svega je što smo na dnevnoj bazi počeli da ga koristimo i na prijateljima, bliskim i dragim osobama, voljenim osobama, pa i na sebi.

I tu dolazimo do jednog od najvećih promašaja čoveka: pokušaja trgovine i kalkulacije sa vremenom. Akcija koja je pre početka osuđena na propast, pokušaj koji može da se završi samo smešnom scenom u kojoj, kao u starim dobrim komedijama, glavni glumac mora da bude počašćen pitom u lice ... i najstrašnije je to što nesposobni da to naučimo. Da, nesposobni smo i osuđeni rekao bih (mada to nekoga može da navede na pomisao da mislim da postoji neka sudbina; takve molim da se vrate par strana unazad u moja razmišljanja o Fortuni) da ikada naučimo da vreme ne možemo vratiti, nadoknaditi, bolje iskoristiti ili upotrebiti u svoje svrhe.

Koliko samo puta smo pokušali da trgujemo vremenom da bi završili jednu stvar i nadali se da ćemo "vremenski dug" uspeti da naplatimo (od nekoga već) ali na kraju shvatili da neće biti naplate, da je vreme proteklo svojim sporim, ali ujednačenim i čvrstim korakom i odnelo nas dalje? Koliko puta smo i ćemo dozvoliti da nas nedostatak onoga što nas okružuje preko glave razdvaja od dragih nam osoba, ili stvari, i koliko puta ćemo da poverujemo da ćemo nekako da nadoknadimo sve to?

Ne, nećemo. To je jedna od retkih stvari koje su jasne i nepolomljive. Nećemo.

Zato, pokušajmo da malo koristimo vreme i njegov tok i da plivamo nošeni njegovom snagom, da jednom za promenu plivamo niz maticu; da jednom ne sitnimo svoje živote na kazaljku sata; da shvatimo svoju trenutnost i nebitnost i da ne pravimo dug vremenu, nego osobama do kojih nam je stalo.

Posvećeno svima nama, a posebno dragoj mi M. koja neće imati vremena da ovo pročita. A sve teče ...

Odelo

Svi mi nosimo dva sveta: jedan oko sebe i jedan u sebi. Taj u sebi je zapravo čudniji i teži za ugledati, iako je tu od kako znamo za sebe. Često razmišljam o tom unutrašnjem svetu i najbliže kako mogu da ga definišem je da je to unutrašnje odelo, sa kojim se svako od nas rađa i koje raste sa nama, ponekad se uklapajući u nas, a ponekad bude ili tesno ili previše veliko ...

Pitam se često, da li je to unutrašnje odelo zapravo ono što zovemo JA, da li je to onaj deo za koji verujemo da ne može da nestane, jer je tu oduvek, od kako znamo za sebe, te se zapravo i ne možemo setiti nepostojanja. Upravo zato ne možemo ni da prihvatimo činjenicu da će jednog dana, jednog sasvim običnog dana dok sunce bude putovalo svojom linijom i dok mora i dalje budu slana, jednostavno iščeznuti naše unutrašnje odelo isto onako kako je i nastalo. Iz ničega u ništa ... i tu je tačka oko koje su zapodenute sve poznate i nepoznate religije, vere, špekluacije raznih sorta koje kažu da će da se odelo rastavi od nas i nastavi da živi svoj novi život. Ulažem pravo na neverovanje i neslaganje!

Koliko ste puta samo pokušali da izmerite i odmerite svoje unutrašnje odelo? Koliko smo ga samo puta tražili a nikada ga nismo mogli pronaći, jer traženje sebe je kao traženje kuće u kojoj stojite ... nemoguće ju je pronaći jer je ona svuda oko vas!
U skladu sa tek izrečenim, možda to unutrašnje odelo zapravo pokriva i mnogo više od naše unutrašnjosti ... ko bi to znao!

Ono što znam jeste da nam je to odelo jedino što imamo, da je od jako čudnog tkanja: istkano je od svega što jesmo, što nismo i što tek treba ili ne treba da budemo; da se ono tka i oblikuje samo od sebe, često nas navodeći pod šavove jer mu izgleda ipak treba malo pomoći. A mi se krpimo raznim koncima, razne debljine i boja, tako da svakog od nas krasi bezbroj nakaradnih šavova koji su zapravo lepota i oda jedinstvenosti.

A možda je naš unutrašnji svet (odelo) zapravo samo jedna krpena lutka između bezrboj drugih, ona sa kojom spavamo, pričamo, češljamo je, oblačimo, hranimo i na kraju zaboravimo da je ikada postojala kada se odmetnemo u traženje neke druge ... ko bi i to znao!

Putovanje

Oni koji čitaju moj blog možda će primetiti da sam u ovih godinu i nešto više dana šetao po raznim stazama, nošen različitim strujama; različiti vetrovi su duvali u moja jedra i ka različitim suncima sam širio svoja krila. I tek tako, malo po malo, čini se da su se stvari uozbiljile. Možda su i ranije bila ozbiljne samo ih nisam zapisivao na dovoljno ozbiljan način ... a ko bi to znao?

Kao i uvek, pesrpektive su to što se menja; uglovi, azimuti, zaklapanje i preklapanje nepostojećeg sa željenim, primeri iz priručnika na temu „Kako se izgubiti na putovanju“ ... i mi se stalno gubimo. Kad kažem „mi“ mislim na sebe, samo mi je nekako lakše da generalizujem na čitav ljudski soj.

A mi naše putovanje posmatramo iz perspektiva, raznih uloga, momenata, delića naših života koji su se odigrali u trenu koji je ovekovečio deo puta ... i onda se sećamo naših putovanja, srećni smo ili nismo zbog puta koji je ispred nas ili iza nas. Oplakujemo i kada smo bili srećni i kada nismo: kada jesmo – zašto više nismo, a kada nismo – zašto nismo. Duge pruge očaja što su se prostrle po nama kao po detelini.

I sada, kao da bih umeo da kažem i pokažem koji deo puta je bio srećan, na kom delu je bilo lako hodati, sa blagim prolećnim vetrom u leđa i suncem toplim dovoljno da podgreje duh za atmosferu; isto tako, ne pitajte me jer ne znam reći koji deo puta bih želeo da zaboravim odnosno da zapamtim i da naučim da nikada više ne hodam na taj način ... ne pitajte jer ne znam.

Isto kao što ne znam koja nas uopšte sila navlači na put, koja nam daje momente i spoznaju koja nam služi samo kao sud. Varljivog saputnika svi mi nosimo u grudima, tako sebičnog i tvrdoglavog a tako slabašnog i nimalo hrabrog. A opet ga volimo i slušamo svaki njegov drhtaj; jer je i taj ljubav kao i svaka druga uobrazilja, pa voleći njega volimo sebe, a kroz sebe volimo druge, a kroz druge svet ... taman toliko da nastavimo svoje hodanje. Ali ka čemu?

Možda cilj nije ni bitan. Možda je bitno samo putovanje, pomeranje, odsustvo mira, jer na kraju hteli ili ne mi smo na putu i čak da čvrsto odlučimo da stojimo u mestu, put će se pokrenuti pod našim nogama.

Mnogo toga ima da se kaže, ali boginja Idioglosija se već smeši jer reči imaju sklonost da same skrenu sa puta u njive nerazumevanja. Možda onda treba sačuvati reči i nastaviti hodati ... jer na kraju krajeva, mi i nemamo drugog izbora.