Tranzicija

Ne, nemojte misliti da ću da pišem o Miletu. Niti o (uvek)aktuelnoj
političko-ekonomsko-geografsko-strateškoj problematici. Niti o otopljavanju glečera. Ne. Čak ni o otrkivanju vode na ponekim planetama izvan Sunčebog sistema. Ništa slično. Pa čak ni o fizici, računarima, matematici ... baš ništa tako.

Evo me kući. Da, od sada ću morati da naglašavam u kojoj kući. Onoj starijoj, hajde da tako kažemo. Došlo dete (?) kući za praznike ... eh, idila. Doduše malo pomerena u vremenu, ali dobro. Nikad nije kasno da budeš dete i da se stvari oko tebe tako dešavaju ... zar ne?

Samo sam želeo da kažem da se tranzicija u koju sam sasvim slučajno upao odvija sasvim lepo. Uz zapanjujuć faktor komplikovanosti sa kojim sam uvek igrao, sve ovo je nekao došlo totalno nekomplikovano. Toliko da mislim da se sve što se dešava ne dešava meni, ili barem ne pravom meni. Ili sam oduvek imao problem sa percepcijom? Svakako, mogućnost sa kojom treba računati.

Začuđujuće brzo sam prihvatio sve te nove stvari, i sve ih postavio na mesto, ali još čudnije mi je to kako sam se brzo i pomirio sa njima: sa gubljenjem vremena po prevozima, sa kuvanjem, pranjem sudova, 9-18 načinom života ... ma sve je to samo selo na svoje sedište i uopšte se nije ritalo. Čudno.

I eto, ne znam kako ni zašto, ja sad ne mogu da budem Mile, i ne mogu da nađem nijedan argument protiv Tranzicije. Ne mogu da se uhvatim ničega što bih trenutno secirao, rastezao, delio u kvantume i tražio parabole. Umesto toga, umotaću se u ćebe i čekati ručak, onaj iz rerne (koju nemam u stanu), te sa mamom, tatom i svinjom slaviti rođendan onog drugara koji je i dalje fenomen za marketing stručnjake čitavog sveta.

I vama želim slično!

Kutija

Kladim se da svako od vas ima jednu Kutiju. To nije obična, bezvezna kutija, bar ne za svakoga od vas; Kutija o kojoj govorim je ona posebna, ona u koju odlažete stvari od sentimentalne vrednosti. To je ona Kutija koja nemo čuva čitav jedan svet, smešten u vašoj prošlosti. Znate o čemu pričam, zar ne?

Te kutije su mesta u univerzumu koja krive vreme na najčudniji mogući način; tu se vreme zaustavlja i taloži, i svaki sloj, svaka stvar zatvorena u kutiji ostaje tu da čeka na priliku da u vašem umu oživi sećanje i vreme, baš kao neka semenka koja može stotinama godina čekati kap vode u pustinjskom tlu.

A ja sam jutros uzeo da pakujem stvari i došao do svoje Kutije. To je jedna (kao i većina njih) naizgled bezvezna kutija, u mom slučaju plava, od nekog CD playera kupljenog ko bi se setio kada (i zašto). I ta kutija je sa godinama postala moja Kutija, riznica koja ćuti i čuva tragove života koji je protekao pored a da ga nismo ni primetili.

I znate šta ... podeliću sa vama njen sadržaj!

Otkrio sam da se u toj maloj kutiji nakupio ogroman vremenski dug, i stvari koje sam potpuno zaboravio. Naprimer, bedževi Deep Purple i EKV kupljeni u Sutomoru, ne jednom letovanju pre 15-tak godina! Tu pored leže i rasuti novčići, kune, turske lire, egipatske funte, slovenački tolari, mađarske forinte ... saputnici na nekim davnim i dalekim putovanjima. Tu sam pronašao i rezervne pertle patika koje odavno ne hodaju samnom, ostavljene ne znam zbog čega. Pregršt vizit-karti, neke od ljudi kojih se više iskreno ni sećam. Poništena vojna legitimacija i značka graničarskih jedinica su ništa više do sećanja na sve te čudne godine. Gomila rezervnih dugmadi od odeće kupljene u Springfieldu i Time Out-u. Stari, vrlo stari džepni časovnik koji sam maznuo od tate pre nekih 13-14 godina, i ponosno ga nosio ispod kaputa u svojim gimnazijskim danima; bio je to dobar i pouzdan drugar u mojim dugim zimskim šetnjama po Kalemegdanu. Neke žice za gitaru, priključci, trzalice ... mapa Budimpešte, članska karta streličarskog kluba, pozivnica za "Plavo veče" kada je bend u kome sam svirao na akademiji nastupao u Domu vojske, sat koji sam dobio kao drugi najbolji u klasi u srednjoj vojnoj školi u Svilajncu. Tu je i moj metalski prsten i divni neobični privezak oko vrata koji više ne nosim.
A tu je i ono najdraže: ulaznice sa koncerata. Desetine njih, sada samo podsetnici za sve te divne svirke na kojima sam bio, na neko drugo vreme, na neke druge ljude koji su ispunjavali moj život i moje misli. I to je sada samo sećanje. Pored toga tu su i neki računi, papirići koji su trebali da služe kao podsetnici, poneka sentimentalna rukotvorina, sitni pokloni ...

I eto, sve je to stalo u malecku kutiju. Ali kad pogledate, takav je i život, toliko toga stane u naše male živote, naše male svetove, naše kutije koje nosimo sa sobom. I baš kao krš koji sam nabrojao, sve te sitnice nemaju nikakvu vrednost do vrednosti koju mogu da pokrenu kada ih pogledamo i zagledamo se kroz njih.

Ne znam da li sam srećan ili ne kada ovo kažem, ali lagano se stari ... i lagano se sve više i više sentimentalnog krša taloži u moju Kutiju, i sve je više vremena koje se gomila dole u podrumu zaborava. Brda postaju sve viša i viša ... lagano, ali neumitno.

Odluke

Verujem da svako od vas, dragi moji, ima onaj momenat u ove praznike kada ga ponesu čestitke, želje, impuls kovanja planova i dela, koji je uvek tako bezbrižno dalek i posađen na ravni koja se čini nerealna i nedodirljiva. I možda baš zato volimo da ih kujemo, da ih snevamo jer znamo da su toliko nestvarni da se neće razbiti o tvrdo tlo realnosti.

Postoji tu i onaj momenat kada zakopavamo svoje pete u tlo i stojimo čvršći nego ikada u nameri da nešto ispravimo ili iskrivimo "od nove godine"; kao da sazidamo neki nevidljivi bedem preko koga zidamo i nevidljive dvorce i kule, koje su stameni i neuništivi, baš kao i nada sama po sebi.

I tako, dok čestitamo jedni drugima, želimo sreće, zdravlja, veselja, ljubavi, u kutku (da ne kažem kutnjaku) svog uma smišljamo nove opsene kojima želimo da natovarimo godinu koja se još nije ni rodila kako treba. Baš kao oni roditelji koji svoju malecku decu upisuju na tri jezika, časove baleta, klavira i još dva sporta ... tako i mi, želimo da godinu koja dolazi natovarimo svime što smo propustili u prethodnoj. Posao osuđen na propast (ne, neću biti maliciozan pa ovo zadnje što sam rekao uporediti sa predzadnjim) ...

I stoga, neću da planiram baš ništa, iako sam nedavno krenuo u neke rabote tog tipa. Ostaviću se na milost i nemilost Verovatnoći i dozvoliću da me i dalje Idioglosija grli u svom naručju, kao i svakoga od nas. I na kraju krajeva ... ironično jednostavan je taj mehanizam koji će sve naštimati da dođe na svoje; i ironično je da će on biti jedini ispravan jer drugi ne može ni da postoji.

Dakle, ostaviću otvorena vrata i bez obzira na studen koja grabi na svom putu u sobu, siguran sam da će se provući nešto što će da vredi malo studeni koja nagriza prste.

Hm, možda ne siguran, ali uveren u uverenje da postoji neki mehanizam koji ne razumemo a koji otkucava na čudnom satu Verovatnoće.