Pohjola

Postoji u svima nama jedno mesto. Mračno. Samotno. Ono koje niko od nas ne želi da nosi u sebi, a opet ono koje je na neki čudan način potrebno našem biću. Zbog čega ... ne znam. Možda zbog ravnoteže, verovatno, ali ne ravnoteže među drugim stvarima, već ravnoteže radi same sebe.

Imamo mi puno imena za to mesto. I pesnici ih imaju. I mnogo je toga o tom mestu pisano i pričano, a opet, smešno malo rečeno. Kao da za njega važe posebni zakoni relativistike i da je potpuno usamljen i izolovan svemir, onaj koji nas je, svakog u sebi, zatočio u sebe. A opet, nije to mesto baš tako ni hladno. Često je to mesto naše jedino i pravo sklonište; jedino ostrvo gde smo sami sa sobom, iako je, paradoksalno, obitavanje na tom mestu progonstvo zbog nekog drugoga. Drugim rečima: često se sklanjamo u usamljenost samu samo onda kada smo usamljeni i napušteni. Ali ... tako je to.

Ali juče sam sasvim slučajno rešio da svoje mesto izmestim i da ga ovog puta ispunim nečim drugim. Naime, rešio sam da sebi priuštim jednu dugu (i hladnu) zimsku šetnju. Kao soundtrack za ovu šetnju izabrao sam bend Amorphis, i sjajni album "Skyforger". Za one koji nisu upoznati sa Amorhis-om (a verujem da velika većina nije) radi se o jednom finskom melodic/death metal bendu, ali potpuno unikatnom, čudnom, koji je svoj muzički opus zasnovao na pevanju o Kalevali, te finskim predelima i zaboravljenim bogovima. Pogađate zašto je izbor pao na baš ovaj album.

I tako, stavio sam slušalice u uši i pustio korake da me nose. Divno šrkipanje snega pod nogama, vedro zvezdano nebo, probodeno zvezdama iznad. I skoro pun Mesec, uokviren onom zimskom aurom. A na licu hladni i dragi dodir zimskog vetra ...

Lutajući tako, izolovan i zaključan u svom svemiru, srcem lutajućim po dalekoj Pohjoli, a koracima po zaleđenoj zemlji pored Save, po prvi put sam shvatio da mesto o kojem sam pričao, koliko god bilo usamljeno uvek ima jednog dragog gosta i prijatelja: nas same.

I bez obzira na to koliko gorčine svaki dan ispijemo zbog onoga što su nam druge osobe uradile (ili nisu), koliko god nereševih matematičkih problema koji počinju sa "a zašto je to uradila" postavimo pred sebe, koliko god bili dugi eoni čekanja sms-a i koliko god bila velika praznina ispod ćebeta u onim trenutcima pre nego što Morfej dođe po nas, uvek je tu jedan prijatelj koji će nas zagrliti i jedna osoba koja nas stvarno voli bez pretvaranja.

I mi nju trebamo da volimo. Bez pretvaranja.

Hladna fuzija

Kao da mi se učinilo da sam ipak previše vremena proveo u opsegu između #e8e8e8 i #333333. Tek, nakon toliko dana pokušaja hlađenja jezgra do tačke kada se i vatra zaustavlja, Ona se pojavila sasvim neočekivano i konačno mi nacrtala osmeh na lice.

Možda sam tajanstven, ali kao što rekoh prošli put dok ispijasmo čaj, svako od nas je knjiga, ali knjiga koja se da pročitati ... naravno ukoliko ste voljni da joj poklonite priliku da vam se otvori i prigrlite tajanstveni jezik kojim svaka knjiga šapuće.

Puno dana je prevaljalo preko mene teške misli i borbu sa onim unutrašnjim glasom, puno pitanja za koja sam morao da naučim sebe da mi odgovori na njih ne trebaju; puno senki je bilo potrebno da se zakloni Sunce da ne bi otopilo onaj osećaj i da bi u mraku lakše videli svetla u daljini, jer misli su ponekad kao Zvezde: ne možete ih jasno videti sve dok vaše oči zasenjuje bleštav sjaj grada. Ponekad se samo trebamo izmaknuti.

I tako, kada sam tražio odgovore, pitanja, opravdanja, relacije, mogućnosti i verovatnoće, Ona se pojavila baš niotkuda, i umesto popodnevnog čaja, uzela me za ruku i povela u šetnju. Lepo je bilo ponovo osetiti taj nežni ali čvrsti dodir na šakama.

I gledao sam je kako pleše oko mene, sva obučena u belo i čisto, Nju, jedinu za koju sam oduvek znao da je prava, jedinu inkarnaciju onoga iskonskog čemu težimo negde u daljini nas. I koraci su se pretvorili u muziku, a vreme se stopilo sa prostorom u nešto bezazleno i opuštajuće. Po prvi put, ni prostor ni vreme nisu bili igle koje nas bodu pod kožu.

***
Dok sedim i gledam kroz prozor razmišljam o tome koliko energije u svom životu progutamo i poklonimo, često na nebitne stvari, nebitne priče, nebitne ljude ... ali ovaj naš Univerzum je tako i posađen, zar ne?

Ravnodušnost?

Odavno nisam pisao, barem ne jezikom koji može da se pročita. Nikada se nisam plašio da nemam šta da kažem, već suprotnog: da imam da kažem previše toga. Previše toga što ionako ništa ne znači i onoga što ništa neće promeniti. Nikad. Dobro, možda nekad, jer moje verovanje u nasumičnost i verovatnoću mi svaku nemogućnost začini zrnom skrivene verovatnoće ... nah, ionako nije bitno.

Osećam da ne moram da pišem šta je novo: oni koji trebaju i žele da znaju ionako znaju. Svi mi smo knjige, otvoreni i dostupni, samo je pitanje koliko je čitaoc zainteresovan i tako je uvek. I u svemu.

A kako svet izgleda kroz moje oči? Pa ne znam, iskreno. Kao i uvek ... uh to uvek ... previše drame oko stvari koje to ne zaslužuju, ali i oko onih koji to zaslužuju, tako da uvek stignem do proplanka sa koga više ne mogu razaznati ništa jasno, tako da i moje vilin oči više ne mogu jasno videti.

Nade, misli, izgledi, ples sa verovatnoćom, razočarenje, nerazumevanja, emocije, razlozi, odgovori, čekanja ... smiksano u tom blenderu marke "Život", kupljenom u kineskoj radnji, bez ikakvog razloga i povoda.

Ali to je ionako još jedan mali trn u mojoj kruni, i verovatno ne bode drugačije od ostalih. Osim što bode svežije. Znam da će ionako pre ili kasnije neki drugi trn preuzeti njegovu ulogu, pa mi je svejedno.

Mislite da govorim o ravnodušnosti? Onda stvarno ništa ne znate ...