Nabor

Uprkos zapanjujuće pogrešnom verovanju koje nam se kroz milenijume neznanja usadilo u razum, svako od nas ima svoje vreme, svoj vremenski tok, nezavistan od drugih i potpuno relativan. Naravno da ovo ne možemo da shvatimo i prihvatimo, jer smo od praskozorja naučili da je vreme ona količina peska koja ističe kada okrenemo peščanik ili pomeranje senke na štapu. I ne možemo da prihvatimo činjenicu da ne postoji jedno apsolutno vreme, jedan univerzalni sat koji otkucava svima isto. Vekovna laž, neznanje, zabluda ... ili da kažem dvo-milenijumska?

U svakom slučaju, ono o čemu razmišljam je vremenski tok, sila koja nosi i determiniše svakoga od nas, i svakome od nas ponaosob trasira realnost i pomera ga kroz prostor. Ovo nije nikakva nova ideja, zaista. To je već stara vest, odavno prihvaćeno i dokazano u naučnom svetu. Samo ... ponekad je teže dokazati sebi nego naučnim krugovima.

Razmišljam o naborima u tom vremenskom toku, o mestima koja možete osetiti pod rukom kao neravnine, nepravilnosti ako ćemo tako ... o mestima za koje nekako znate da su bitno uticala na dalje ishode vašeg toka.

Da li zaista možemo da osetimo te nabore ili su oni vizualizacija nastala kasnijim shvatanjem i razmišljanjem o tome šta smo mogli da učinimo drugačije? Da li je to samo impuls nemoći nad stvarima koje nisu onakve kakve smo želeli da budu?

Nisam siguran, ali definitivno postoji nešto u nama, na svesnom ili podsvesnom nivou što može da nam odgovori na to pitanje. Da li je to neko posebno čulo koga zapravo nismo ni sveni, koje još nismo proučili i dali mu ime, ili je (kao što rekoh) racionalizacija, ili pak obmana uma ... teško je reći. Tek, sa vremena na vreme sa javlja glas koji nam jasno kaže i pokaže mesto u vremenu iza nas, gde se napravio šav koji je možda drugačije mogao da iskroji stvari koje će uslediti.

Meni se čini da mogu pod svojom rukom da opipam nekoliko takvih nabora koji su na neki način bili ne prekretnice, ali koji su svojom neravninom menjali verovatnoću događaja koji slede.

Nekako, cela ova priča nas neumitno odvodi na put pomisli "šta bi bilo kad bi bilo", ali verujem da je to tema za drugi razgovor. Postoji u nama svima to detinjasto verovanje da ako bi mogli da se nekako vratimo nazad do šava koji smo opipali i pomogli da se on nekako drugačije prišije, da bi možda stvari bile sada malo više nama po volji.

Ali to je nada, čudna i jednistvena osobina koju nosimo u džepu, novčić koji često visi na previše tankoj niti verovatnoća, ali novčić koji nam uvek podari snage za još nekoliko koraka.

Lutanje

Često, praveći se da sam siguran na putevima kojima hodam, dok sam zapravo izgubljen na njima, lutam stranputicama mišljenja, bez jasne ideja kuda ti putevi mogu da me odvedu. I ako ste se nekada izgubili u, recimo, kukuruzu, znate koliko je gorak ukus sopstvenog srca u grlu i koliko bespomoćni možete da se učinite sami sebi. A baš kao i u kukuruzu, uvek postoji obližnji put koji vodi do izlaza, uvek postoji staza.
Toliko je evidentno da postoji, da se ponekad sve ovo čini previše pripremljenim i prearanžiranim, kao da je sve oko nas film. A opet, mi smo vraški dobri glumci koji se tako dobro unose i veruju u svoju ulogu, da stvarno ne znam kako svako od nas ne dobije bar po jednog Oskara.

Što dalje lutam, sve mi se više čini da putevi koje prolazim postaju sve čudniji i da mi ostavljaju sve manje smisla; kao da se smisao troši zajedno sa đonovima cipela; kao da sve ideje koje poneseš na put imaju tendenciju da se razvijaju i nešto nerazumljivije i da ti šapuću u uši čudne reči koje te navedu da skreneš na još čudnije puteve. I često te čudne reči nazovemo otrkićima i zaključcima.

Toliko se čudnim čini to lutanje, da je ponekad teško razaznati liniju koja ga deli od stvarnog sveta. Ali ta reč "stvaran" je nekako onaj kamen na putu za koji uvek zapnem, iako znam da je tu. Šta je uopšte "stvarno"? Da li uopšte postoji na bilo koji način "stvaran" svet oko nas? Postoji li mogućnost da se sve završava na mogućnosti, verovatnoći i da svet koji mi tvrdimo da možemo opipati, izmeriti, analizirati zapravo nikada nije ni postojao?

Da li takva postavka sveta može objasniti zašto smo nekada sigurni da osećamo to što osećamo, iako to možda ne postoji? Da li možemo komunicirati sa spoljnim svetom? Da li mi zaista možemo i voleti?

Da li je bilo šta što čini naš unutrašnji svet ikada dodirnulo nešto iz spoljnog sveta ili je sve što osećamo, mislimo, znamo samo uobrazilja, iluzija, potrebna da održimo svoj svet vrednim njegove egzistencije.

Istina je, verovatno, tamo negde ...

Nastaviti

Stvarno se ponekad učini da smo se suviše približili ivici i da nas ambis već grli svojim dugačkim rukama, a da nam gravitacija ubrzava rad srca, dok se borimo sa strahom ne uplašeni trenutcima kroz koje prolazimo, nego onim što nas čeka posle.

I kao da je to posle uzrok svih naših nevolja u životu. Kao da imamo čudan i neobjašnjiv dar da sadašnje vreme, jedino za koje zapravo možemo biti sigurni da postoji, neprekidno ometamo mislima o prošlom i budućem. Neki čak tvrde da sadašnjost i ne postoji, da je to samo raskorak između onoga što je bilo i onoga što treba da bude. Sa druge strane, neki tvrde da je ceo život samo budućnost prošlosti i da je to ravan koju smatramo sadašnjicom ... ali ko bi ga znao.

Uglavnom, plašimo se. Plašimo se uvek ishoda, rezultante naših dela u beskrajnom naporu da uvek učinimo stvari najboljim, a onda neminovno grešimo.
Na svaki san prikačimo po deset briga, a na svaku od tih briga po deset nesigurnosti, pa na svaku neigurnost po deset mogućih ishoda i deset mogućih razloga. I kao da toliko natovarimo svaki san da on više ne može da leti; toliko da nema više snage u njegovim krilama da nas vine pod oblake i da potera nas da radimo sve one blesave divne stvari.

I posle se čudimo kako nam veliki sni nestaju, ili bolje reći kako se uvek zatičemo zakopavajući svoj san i govoreći kako to zapravo i nije bila dobra ideja i da je bolje što je tako ispalo na kraju. I tako nastavljamo da lažemo, isto kako smo i počeli: da bi snu dali šansu da se vine, da ga spasimo od neizvesnosti sutrašnice.

Nakon svega pomislimo kako čitav život rađamo snove, gajimo ih, hranimo ih lažima od kojih rastu, ali na kraju i umiru od tih laži ... i tako zatvaramo krug. Pa ipak, svesno ili ne, uvek ostavljamo dovoljno mali prostor, pukotinu kroz koju će se provući nova semenka snova i laži.

A možda život sam po sebi i nije ništa drugo do snivanja, do tkanja pokrova od snova, nada i laži kojim ćemo se pokriti kada stignemo do dna ambisa.

Ipak, jedino što možemo da uradimo je da nastavimo.