Odelo

Svi mi nosimo dva sveta: jedan oko sebe i jedan u sebi. Taj u sebi je zapravo čudniji i teži za ugledati, iako je tu od kako znamo za sebe. Često razmišljam o tom unutrašnjem svetu i najbliže kako mogu da ga definišem je da je to unutrašnje odelo, sa kojim se svako od nas rađa i koje raste sa nama, ponekad se uklapajući u nas, a ponekad bude ili tesno ili previše veliko ...

Pitam se često, da li je to unutrašnje odelo zapravo ono što zovemo JA, da li je to onaj deo za koji verujemo da ne može da nestane, jer je tu oduvek, od kako znamo za sebe, te se zapravo i ne možemo setiti nepostojanja. Upravo zato ne možemo ni da prihvatimo činjenicu da će jednog dana, jednog sasvim običnog dana dok sunce bude putovalo svojom linijom i dok mora i dalje budu slana, jednostavno iščeznuti naše unutrašnje odelo isto onako kako je i nastalo. Iz ničega u ništa ... i tu je tačka oko koje su zapodenute sve poznate i nepoznate religije, vere, špekluacije raznih sorta koje kažu da će da se odelo rastavi od nas i nastavi da živi svoj novi život. Ulažem pravo na neverovanje i neslaganje!

Koliko ste puta samo pokušali da izmerite i odmerite svoje unutrašnje odelo? Koliko smo ga samo puta tražili a nikada ga nismo mogli pronaći, jer traženje sebe je kao traženje kuće u kojoj stojite ... nemoguće ju je pronaći jer je ona svuda oko vas!
U skladu sa tek izrečenim, možda to unutrašnje odelo zapravo pokriva i mnogo više od naše unutrašnjosti ... ko bi to znao!

Ono što znam jeste da nam je to odelo jedino što imamo, da je od jako čudnog tkanja: istkano je od svega što jesmo, što nismo i što tek treba ili ne treba da budemo; da se ono tka i oblikuje samo od sebe, često nas navodeći pod šavove jer mu izgleda ipak treba malo pomoći. A mi se krpimo raznim koncima, razne debljine i boja, tako da svakog od nas krasi bezbroj nakaradnih šavova koji su zapravo lepota i oda jedinstvenosti.

A možda je naš unutrašnji svet (odelo) zapravo samo jedna krpena lutka između bezrboj drugih, ona sa kojom spavamo, pričamo, češljamo je, oblačimo, hranimo i na kraju zaboravimo da je ikada postojala kada se odmetnemo u traženje neke druge ... ko bi i to znao!

Putovanje

Oni koji čitaju moj blog možda će primetiti da sam u ovih godinu i nešto više dana šetao po raznim stazama, nošen različitim strujama; različiti vetrovi su duvali u moja jedra i ka različitim suncima sam širio svoja krila. I tek tako, malo po malo, čini se da su se stvari uozbiljile. Možda su i ranije bila ozbiljne samo ih nisam zapisivao na dovoljno ozbiljan način ... a ko bi to znao?

Kao i uvek, pesrpektive su to što se menja; uglovi, azimuti, zaklapanje i preklapanje nepostojećeg sa željenim, primeri iz priručnika na temu „Kako se izgubiti na putovanju“ ... i mi se stalno gubimo. Kad kažem „mi“ mislim na sebe, samo mi je nekako lakše da generalizujem na čitav ljudski soj.

A mi naše putovanje posmatramo iz perspektiva, raznih uloga, momenata, delića naših života koji su se odigrali u trenu koji je ovekovečio deo puta ... i onda se sećamo naših putovanja, srećni smo ili nismo zbog puta koji je ispred nas ili iza nas. Oplakujemo i kada smo bili srećni i kada nismo: kada jesmo – zašto više nismo, a kada nismo – zašto nismo. Duge pruge očaja što su se prostrle po nama kao po detelini.

I sada, kao da bih umeo da kažem i pokažem koji deo puta je bio srećan, na kom delu je bilo lako hodati, sa blagim prolećnim vetrom u leđa i suncem toplim dovoljno da podgreje duh za atmosferu; isto tako, ne pitajte me jer ne znam reći koji deo puta bih želeo da zaboravim odnosno da zapamtim i da naučim da nikada više ne hodam na taj način ... ne pitajte jer ne znam.

Isto kao što ne znam koja nas uopšte sila navlači na put, koja nam daje momente i spoznaju koja nam služi samo kao sud. Varljivog saputnika svi mi nosimo u grudima, tako sebičnog i tvrdoglavog a tako slabašnog i nimalo hrabrog. A opet ga volimo i slušamo svaki njegov drhtaj; jer je i taj ljubav kao i svaka druga uobrazilja, pa voleći njega volimo sebe, a kroz sebe volimo druge, a kroz druge svet ... taman toliko da nastavimo svoje hodanje. Ali ka čemu?

Možda cilj nije ni bitan. Možda je bitno samo putovanje, pomeranje, odsustvo mira, jer na kraju hteli ili ne mi smo na putu i čak da čvrsto odlučimo da stojimo u mestu, put će se pokrenuti pod našim nogama.

Mnogo toga ima da se kaže, ali boginja Idioglosija se već smeši jer reči imaju sklonost da same skrenu sa puta u njive nerazumevanja. Možda onda treba sačuvati reči i nastaviti hodati ... jer na kraju krajeva, mi i nemamo drugog izbora.

Zora

Ležim. Umorom i strahom od protekle noći zakucan za posteljinu. Ležim i gledam kako zora svojim hladnim, svetlim prstima presipa noć iz mojih očiju u moju dušu. I uskoro će nestati, dovršiti svoj zastrašujući ples nad senkama i oterati svetlom mrak. A mrak će se sakriti u mene i svi strahovi će nastaviti da dišu i grizu.

Koliko puta moramo da progutamo ovu slanu vodu, dok plutamo u moru, nošeni beznadežnom silom talasa? Koliko puta moramo da preplovimo taj beskrajni okean nasumičnosti na slučajnim daskama za koje mislimo da su poslate da nas drže da ne potonemo? Koliko puta moramo da sebe ubedimo da smo mi izabrali te daske i da mi utičemo na smer kojim će nas talasi nositi?

I koliko puta moramo da prođemo kroz te strašne bašte od kamena, sa vezanim rukama, sa vezanim očima, krvavog lica, bosih stopala koje povređuje grubi kamen?

Nikada zaista ne odrastemo; uvek u nama nastavljaju da žive strahovi iz detinjstva. Zapravo, samo oni rastu, sazrevaju, dobijaju nove bodlje i nova imena i nove zube kojima nas grizu. A mi se samo lažemo da odrastamo time što ih teramo dublje u mrak ... ali ne znamo da oni tu zapravo najudobnije žive i hrane se i čekaju neku zoru da iskoče pred nas.

I zato ležim zastrašen i nepomičan, gledajući u hladnu svetlost kako bledi tamu u oblike koje prepoznajem, svestan straha od stvari koje će uvek biti tu, duboke i skrivene a koje prste zore neće učiniti prepoznatljivim.

***

Popili smo svu vodu od dana Odina i sada ležimo u zori Frejinog dana, tako udaljeni, kao da nas nikada Odinov dan nije spajao u jedno. I svakom od nas zora presipa drugačije strahove i svakog od nas će Freja u svojoj noći odvesti u drugačiju baštu, gde ćemo opet hodati siromašni i bosi među svojim strahovima i nadama.

Zaustavljam dah ne bi li usporio ovu zoru; želim da bude ona zora koja je podarila dane Odina, ali znam da ne mogu zaustaviti ono što zovemo vreme jer na kraju krajeva ... i ko sam ja? Ne više niti ništa od čoveka, osuđenog da pluta u strašnom okeanu iznad koga pleše Zora, hladna, svetla i nemilosrdna, ona koja uvek uzima šta je njeno ne ostavljajući ništa oko nas: nego sakrivajući sve u nama.