Nit

Neke priče kao da same žele da budu napisane. Neke, opet, kao da žele da ostanu sebično čuvane i skrivene u senci mog korteksa toliko dugo da ih na kraju sam zaboravim. Postoje i one koje žele oba od ta dva sveta. Takve zapravo najviše volim.

* * *

Razgovor, ma koliko običan bio ume da bude čudna rabota. Ponekad je to samo način da ubijemo ono što u svom neznanju zovemo vremenom i da bilo čime nepunimo zrak, dok dugački prsti dokolice ne dođu po svoje. Ali nekada taj sasvim običan i bez ikakvog povoda razgovor može da u nama pokrene ili pronađe nešto što smo izgubili lutajući po svom putu. Ponekad taj razgovor natera priču koja se dvoumi da izađe iz senke i da se protegne na jutarnjem suncu.

* * *

Možda je svako od nas vezan. Ne sudbinom (iskusnije čajdžije znaju za moju svađu sa Fortunom lično), niti bilo kakvim višim konceptom, niti bilo kakvom predodređenošću. Ustvari, ako nastavim ovim putem doći ću do opšteg zaključka do kog sam inače došao, ali ova priča bi trebala biti alternativni ugao alternativnih uglova koje inače zastupam ...

Zapravo, možda je svako od nas jednostavno vezan za nešto tamo negde. Uopšte nije bitno ko je i da li je to neko vezao. Nije bitno gde je to tamo nešto. Nije bitan način na koji je to vezano, jer to bi bila tema neke druge priče, ne ove i ne sada.

Možda svako od nas nosi u sebi jednu dugačku, zamršenu nit koju pokušavamo da otpletemo i pratimo u nadi da će nas negde odvesti. I možda svako od nas gradi svoje snove, nade, verovanja samo na osnovu te niti koju grčevito stežemo, povlačimo i sledimo ...

Lutajući svojim putevima, svako od nas se možda vodi svojom niti, a onda počinjemo da zapinjemo, da se spotačinjemo, a naša nit počinje da se mrsi za žbunje, ostaje zapletena u granama nekih briga i problema i mi, hteli to ili ne, hvatamo sebe kako gubimo svoju nit i tada gledamo u svoje šake, koje postaju blede i sa velikom rupom na dlanovima.

Pitanje koje se pomalja iza svih ovih silnih "možda" koja me drže srećnim jeste šta mi zapravo i možemo učiniti? Znam, sad će da se pojave struje onih sa kapom boje "udri brigu na veselje", ili onih čija je kapa boje "pokušaj da misliš pozitivno, jer kako misliš tako ti bude" ili onih "tako je kako je, pomiri se i plivaj". Svi oni ne znaju jednu fundamentalnu stvar, ali stvar koja se tiče relativnosti: svi su oni u pravu i u krivu i to u isto vreme! S tim u vezi, sve njihove kape vrede isto koliko svako možda ili možda čak i manje. Možda.

Da li je sreća u definisanju svoje niti, traženju odgovora na to ko ju je i gde zavezao ili u avanturi povlačenja i sleđenja, svakako je pitanje na koje ne umem da odgovorim.

Ipak, bez obzira na to da li ćemo u svoju bojanku crtati bajke i zamišljene čovećuljke ili ćemo tupiti bojice na crtanje kovalentnih veza i sitnu mehaniku, nešto je u nama duboko vezano za želju da negde budemo vezani. Negde je duboko u nama nit od koje je ispleten onaj deo nas koji nam je nejasan i do koga još uvek nismo došli.

Hvala J. što je, ni neznajući, isterala ovu priču iz senke.

Posoljeni zrak

Starim. Osećam to duboko u hladu svojih kostiju, tamo gde se sklupčava i krije od Sunca sve ono što je dobro u meni. Moja koža je tanja i kao da se kroz nju sve lakše nazire meso koje svi mi nosimo skriveno, crveno i nedodirljivo. Starim.

* * *

Odvratan je ukus one realnosti koju ne želimo da progutamo. A ja se pitam ovoga jutra da li postoji lek koji omogućava gutanje i varenje iste (realnosti). Zašto ne bi postojao, pitam se. Genijalnost ljudskih umova nas je odvela izvan granica jedinog nam solarnog sistema, zagledali smo se napred u prošlost do momenta kada je kocka rešila da nam podari stvarnost baš onakvu kakvu sada opažamo, zavirili smo u svet toliko mali da je svako slovo koje ga želi opisati veliko kao planeta ... pa zašto ne bi smislili neki lekić? Da li mi ustvari previše tražimo ... uvek?

Odavno se trudim da me ne vode nikakve fikcije, kojima sam, da budem iskren, prilično sklon. Možda mi je baš zato stalo da istreniram i discilplinujem svoju tintaru da korača uvek čvrstim i odmerenim koracima logike i da se stalno bije protiv onoga koji u grudima udara u svoj divljački bubanj. Ali koliko god želeo da živim samo sada, u ovom trenutku, odsečen od emocija, koje mi po pravilu kidaju svet u kvante, unoseći entropiju u moj ionako haosom inficiran svet, postoje trenuci kada ne želim da otvorim oči i progutam realnost koja pokušava da uđe u mene kroz svako čulo.

Baš tako je i ovog jutra. Još uvek mi je u nosu posoljeni zrak a oči gledaju kako se pučina razlila u modar spektar i stoji tamo mirno ne hajući za svet koji prolazi pored nje; još uvek sam dovoljno daleko da prostor više nije bitan a vreme se meri kretnjom sunca i dužinom njegovih zraka. Da, ja sam tamo, iako su moje meso i kosti preneli u daleki, veliki grad, tamo gde umesto pučine vidim sivu zgradu i gde umesto cvrčaka čujem orkestar tramvaja i sirena, a posoljeni zrak je nestao pod pritiskom smoga i ustajalog vazduha ...

I ne mogu da ne želim da odbijem ovu realnost. Ne mogu da pristanem na to da bi ovo trebalo biti ono što je stvarno. Zašto je uvek tako? Zašto smo tako smislili i uredili ovaj divni plavi svet na kome smo mogli da živimo upravo onako kako danas samo sanjamo? Zbog čega nam uvek izmiče ona divna stvar koja nam tka snove a koju nikada ne možemo uhvatiti?

* * *

Starim. Osećam kako se skraćuje svaki uzdah i kako je sve manje mesta u plućima gde mogu sakriti svet kako ga vidim i one koje volim. Sve su dalji glasovi koji me drže budnim i Njene oči su sve dalje pa je sve teže razaznati ih od plavetnila neba koje moru posuđuje svoju boju a za uzvrat dobija so da sa njime ispuni vetar i napuni nozdrve onima koji i dalje sanjaju svoj san. Starim.

'leba, masti i tenisa

Pre svega, da naglasim da ne pišem ovo sa ciljem da bodem u oko sve ljude koji su trenutno u euforiji, niti da je to u smislu "'ajd da nešto mrzim". Ne. Samo pokušavam da pogledam u drugu stranu nečega ... kao i uvek.

Moram da priznam da me ipak smaraju i da su me oduvek smarala ta kolektivna, generička, radovanja zbog uspeha nacionalnih timova, pojedinaca u ime naroda i slično, i da nikada nisam mogao da prihvatim njihove uspehe kao svoje. ne mislim da
je bilo šta od toga dobro ili loše po sebi, samo konstatujem da ja nemam taj klik u
glavi i to je sve.

Zapravo, od malih nogu nisam pronalazio sebe u tim sportsko-timskim aktivnostima,
već sam uvek, zbog ne znam kog razloga, smatrao timovima nečim drugim i posmatrao
vrednost ljudske zajednice kroz druge kvalitete. Naravno, tada drugim očima i sa drugim mislima, ali to se kasnije preoblikovalo u ono što danas mislim i osećam.

Ipak, ako pogledate u nazad, morate se složiti samnom da smo mi generalno nacija koja ima istoriju (da ne bih rekao dijagnozu) slavljenja i veličanja ličnosti, pojedinaca, dela, koja su najčešće vezana za trend i vrlo ograničeni trenutak u vremenu. Ovde se ograđujem od poređenja sa drugim nacijama iz prostog razloga što ne znam kako je tamo. Ovde samo odrastao i gledao smene raznih sportaša, predstavnika naroda, glasnogovornika i ostalih, čiji je rok trajanja brzo nestajao pred novom senzacijom.

Tu dolazimo do onoga što, čini mi se, najviše boli našu naciju i zašto smo spremni
da umiremo (često na vrlo tupave načine) pokušavajući da poreknemo činjenicu koja prosto stoji iznad naših glava, jer da ne stoji, ne verujem da bismo se poveli za
bilo kim ko se pojavi u nekom momentu. Naravno, govorim o nacionalnom identitetu,
koji prema mom skromnom mišljenju ne postoji. I to je ta omnipristuna kuka ili udica, kako vam je po volji, o koju ćemo se upecati svaki put bez izuzetka. Zašto? Heh, pa to je barem jednostavno. Ljudi kojima nešto nedostaje reaguju na pomen nedostatka. Nema tu nikakvog traga malicioznosti, niti poruge: to je ljudska priroda.

Protiv Novaka stvarno nemam ništa protiv, ustvari čak naprotiv. Nalazim da je simpatičan momak, koji je svojim radom uspeo da stigne u sam vrh i to je svakako jedan od svetlijih primera na koji se može naići u ovoj zemlji dembelije i jadikovki, zemlji očekivanja i svesti da neko drugi treba da brine baš o nama jer smo baš mi vrlo važni.

Ono što mi se zabada u korteks svaki put kada čujem/pročitam bilo šta vezano za ovaj trend jeste shvatanje da je ovo još jedan pokušaj pronalaženja identiteta i ostvarenja preko tuđih leđa. Naravno, tu u paketu ide i ona stara naša "pa bar nas neko lepo predstavlja u svetu". Ok ...

Ali šta to govori o nama, kolektivno? Da smo (kao što jesmo) skupina od par miliona koja ne može da deluje svesno i razumno, da bi ostavila neki pozitivan trag i da su nam potrebni pojedinci da nas vade iz decenijskog blata koje prosipamo gde god se pojavimo.

A govoreći o ljudima koji predstavljaju Srbiju, ako je nama toliko stalo do toga, zašto nigde na TV-u ne mogu da čujem ime Milutina Milankovića, čoveka koji je zadužio svet i Srbiju nezamislivo? Čoveka koji je svetu podario rešenja koja koristimo već skoro čitav vek i bez koga svet koji danas znamo ne bi bio isti.

Dalje, gde su bilbordi sa likom Dositeja Obradovića, čoveka koji je u vreme bez interneta, satelitske televizije i ostalog proneo glas o Srbiji po tadašnjoj Evropi?

Ne vidim da se puno govori ni o Josifu Pančiću, Mihajlu Pupinu, i ostalima ovih dana kada smo puni nekog nacionalnog ponosa, očarani svojim ambasadorima.

Ne poredim ja ovde jednoh Pupina i jednog Đokovića, već pričam o trendovskom ushićenju na koje smo, kao što rekoh, vrlo skloni.

I dok pratimo loptu koja skakuće po terenu, bilo da je on crvene, zelene ili braon boje, uživamo u jednostavnosti sveta, potpuno eliminišući bilo koja pitanja koja bi mogla da, ne daj bože, opterete našu ružičastu veselu stvarnost.

Stari rimljani su davno shvatili da su "hleb i igre" ono što će zadovoljiti najveći i najopasniji deo pučanstva, a ja bih konstatovao da je ono što nama treba sažeto u tri reči. Pogađate koje?