Bez razloga

Upravo mi je mahnuo čovek obučen u zlatnu foliju, sa licem ofarbanim u zeleno! Prvo sam mislila da se jutarnja doza kofeina poigrava sa mojim mozgom, a onda sam shvatila da je to, ustvari, pantomimičar - ulični zabavljač, koji mi je bez ikakve nadoknade ulepšao jutro :))

Srce

Ceo život ubeđujemo sebe da naše srce treba da bude naš vodič kroz život i srljamo za njim, ljutimo se na sebe kada ga ne slušamo, smatramo da nismo ispravni i iskreni ukoliko nećemo da ga pratimo ...

A šta je, zapravo, taj naš vodič? Odakle taj vodič dolazi? Zbog čega verujemo da on postoji?

Pitam sebe da li je naše srce samo glas koji želimo da slušamo, da li je to samo prirodan urođeni bunt prema razumu i racionalnim objašnjenjima? Da li je srce samo još jedan u nizu naših placeba koju nam pomažu da mislimo da je naš život živ, vredan i ispunjen? Da, isto kao i religija, praznoverja, sudbine ...

Uglavnom sam pokušavao da pratim svoje srce čitav život, i bez obzira na to što sam svaki put plaćao visoku cenu za to, nastavljao sam da pratim tu vatru koja nas sve vodi i obmanjuje.

Sa godinama sam samo postao svestan da će me svaki put na koji me povede srce uvaliti u problem koji će samo razum moći da reši, jer verovatno razum i služi za to: da nas čupa iz situacija u koje nas smesti srce. Ali i dalje se vodim za tim starim lažovom, za tim drevnim vetrom koji nam puni jedra i vodi u nepoznato.

Ne želim da razmišljam o tome šta je ispravno a šta ne, jer ni ispravnost ne postoji; niko je još nije izmerio i utvrdio. Samo je pitanje šta će nas na kraju odvesti tamo gde ono drugo neće moći da nas izvadi.

Idioglosija

Jako čudna reč, reč za koju sam čuo u stihovima mog heroja Daniel Gildenlowa (Pain Of Salvation), reč koja me je inspirisala da potražim njeno značenje i čudni svet koji se krije iza nje.

Po definiciji idioglosija je jezik, skup reči koji stvori mala grupa ljudi ili pojedinci, a posebno se odnosi na malu decu ili na blizance, ispoljava se i kod dece sa dijagnostikovanim oblikom autizma.
Idioglosija je jezik stvoren od strane pojedinca ili manje grupe koji razumeju samo taj pojedinac ili manja grupa. Jezik koji nema tendenciju da bude razumljiv drugima, niti je zato stvoren. Obično nastaje i nestaje u ranoj mladosti.

E sada, Daniel u svojim pesmama provlači jednu vrlo zanimljivu ideju: šta ako svi mi nastavljamo da pričamo svojom idioglosijom, čad i kada odrastemo? Šta ako je toliko nerazumevanja u svetu upravo zato što mi ni nemamo sposobnost da u potpunosti razumemo jezik te druge osobe? I šta ako je to uzrok sve naše patnje, samo puko nerazumevanje?

Priznajem da sam često mislio na taj način, odnosno u tom pravcu. Nikada, koliko god da sam pokušavao da se stavim u nečiju kožu i pogledam iz njegovog ugla to nisam uspevao; nikada nisam mogao da shvatim način na koji neko drugi vidi stvari; nikada nisam mogao da budem siguran da li ono što mi neko govori apsolutno reflektuje njegovu misao ... i onda sam shvatio da i nije u potpunosti moguće preneti govorom sve što želimo.

Svi mi samo pokušavamo da pričamo jasnije, da što više prenesemo ono što je u nama drugim ljudima, svi mi samo govorimo ali nikada ne pričamo, svi mi smo jednaki samo u svojoj nemogućnosti da razumemo jedni druge. Svi mi pričamo svojim jezikom idioglosije i zato ne možemo razumeti jedni druge.

"Uprkos svim ovim rečima niko ne može izraziti ono što zaista oseća, govorimo samo da se sakrijemo"