Horoskop, opijum za neuke

Moram da kažem da sam zatečen činjenicom koliko su ljudi i danas, u doba kada su informacije rasprostranjene i dostupne na nivou o kome čovečanstvo nikada nije ni sanjalo, primitivni, neuki i koliko se drže priča iz Srednjeg veka, davne istorije, pa i praistorije. Izgleda da nam evolucija nije dala mnogo ... ili je ovo možda baš onako kako bi trebalo da bude!

Pričam o fenomenu horoskopa i tome koliko je pozivanje na horoskop više tužno nego smešno i koliko, ako imate imalo obrazovanja (ovde ne mislim na školu, nego na sposobnost da upotrebite činjenice naučene u  školi) možete da vidite beskrajno neznanje koje leži u osobama koje se mlate astrologijom. Bez namere da vređam, ali je vređajuće lupetanje koje slušam sa svih strana, svakodnevno.

Dakle, hajde da se pozabavimo faktima i principima na kojima bi taj horoskop mogao da funkcioniše.

Osnova astrologije jeste uticaj nebeskih tela na psihologiju ljudskog bića, a u trenutku rođenja, jer tada od položaja nebeskih tela zavisi kakve će osobine imati ta osoba tokom svog života.

Krenimo redom. U svojim naklapanjima, stručnjaci, "stručnjaci" i ""stručnjaci"" za astrologiju (namerna gradacija u koju možete, siguran sam, staviti neke od osoba iz svog okruženja) navode nebeska tela koja navodno utiču na nas, i u tom navođenju, sasvim bezbrižno se nabrajaju planete Sunčevog sistema a pored njih i sazvežđa, dakle galaksije, koje u sebi imaju (kako se pretpostavlja) između 3-10 milijardi planeta. Složićete se, uticaj i kada bi postojao, je zaista ravnopravan (sarkazam!).

A uticaj nebeskih tela na nas je nešto još fascinantnije. Pođimo od toga da kosmosom dominiraju četiri osnovne sile: jaka nuklearna, slaba nuklearna, elektromagnetizam i gravitacija. Druga i treća sila su vezane za mikrokosmos, odnosno za automske i subatomske čestitce. Ostaju nam prva i četvrta. Sasvim je jasno da planete nemaju ništa sa prvom silom i da je jedino mesto (barem u našem komšiluku) gde se ta sila može pronaći Sunce te ćemo i ovu silu isključiti sa liste. Ostaje nam gravitacija. Istini za volju, svako telo u Kosmosu kakvog mi poznajemo ima gravitacionu silu kojom deluje na druga tela. Tu dolazimo, ipak, do jednog manjeg problema: gravitaciona sila je daleko najslabija i ima vrlo nezgodnu narav da zahteva ogromnu masu (kad kažem ogromnu pričam o milionima milijardi kilograma) da bi uopšte postala bitna. Druga loša osobina gravitacije je to da je vezana za daljine, tako da joj se vrlo brzo menja intenzitet sa porastom udaljenosti. 

U vezi sa napisanim, mogli bismo pretpostaviti da je jedini način na koji nebeska tela utiču na nas u trenutku rođenja gravitacija. Odlično, ima smisla. Ali imamo jedan problem: planete su predaleko od nas da bi mogle da ostvare bilo kakvo gravitacione dejstvo, posebno ne pored Sunca, koje je gravitacioni gigant i koje drži oko sebe ceo solarni sistem. Od ostalih nebeskih tela koja (kako je dokazano) imaju bilo kakav gravitacioni uticaj na nas (mislim na našu planetu, ne na naše psihe, da se razumemo) tu je jedino Mesec, koji deluje ne zbog svoje mase, koliko zbog svoje blizine. Kako veliki Karl Sagan u šali reče, mnogo je verovatnije da na nas u trenutku rođenja deluje gravitacija babice nego Marsa ili Jupitera, koji su udaljeni desetinama ili stotinama milijardi kilometara od nas.

Sledeća zanimljiva instanca je dejstvo te sile koja bi trebala da formira psihološki profil jedinke. Naime, ispada da je ta sila vrlo usmerena i određena, te da deluje samo na novorođenče, ali ne i na ljude okolo. Zapitajte se, koliko je ovo realno? Čak i kada bi gravitacija delovala usmereno, kao zrak, kako bi ona mogla da pogodi sve jedinke rođene u određenom trenutku i sa kakvog preciznošću, a da nema uticaja na ostale?

Još jedno zanimljivo pitanje ovde jeste: da li je majčina utroba neka vrsta super-Faradejevog kaveza, koji čuva dete od kosmičkih uticaja punih devet meseci? Zašto ovo pitam? Razlog je jednostavan: ako se računa dan i čas (i minut i sekund rođenja) kao referentna činjenica za izračunavanje uticaja planeta, jedino šta mi pada na pamet jeste da je dete u utrobi moralo biti sačuvano od uticaja nebeskih tela i da su ga ona "ozračila" u prvom momentu kada je ono napustilo majčin stomak. Da li verujete da sila koja bi bila u stanju da prevali stotine milijardi kilometara, pronađe željenu jedinku, bila zaustavljena ispred nekoliko milimetara kože i tkiva?! Da li vam ovo zaista zvuči verovatno!?

Čak i kada bi sve gore napisano bilo ostvarljivo, suočavamo se sa još jednim problemom: gravitacija je gravitacija, bilo da je sunčeva, mesečeva, jupiterova, cigle ili kokosovog oraha. Priroda gravitacije je uvek ista. Nije dokazano nijedno odstupanje i postojanje različitih vrsta ili priroda gravitacije. U skladu sa izrečenim, kako bi gravitacija jedne planete "obojila" nečiji karakter u određenu osobinu?!

Kao večiti izgovor ljudi zamlaćenih astrološkim naklapanjima jeste "ali meni su sve osobine koje se vezuju za moj znak tačne". Slažem se i priznajem da jesu. Ali, ko od nas nije uporan, tvrdoglav, lenj, vredan, šarmantan, druželjubiv, umetnički nastrojen, vešt sa rukama, komunikativan, ćutljiv, povučen, lider, pametan, itd? Svako će se pronaći u opširnim spiskovima koji su generički i preopšti. A da ne govorim o tome da smo svi mi, listom, bez izuzetka skloni da mislimo da jesmo i ono što nismo, pa da iz te liste izaberemo karakteristike koje zapravo želimo da nas krase. Čak i kada se ponuda osobina skrati, npr. na uporan, ćutljiv i vešt sa rukama, svako od ovih 7 milijardi ljudi će moći da pronađe sebe i ove osobine u određenoj situaciji. Još jedna interesantna činjenica ovde, koju smo tako skloni da previdimo zbog očaravajuće fantazije jeste da se mi menjamo vremenom i događajima. Ko od vas, ako bi bio iskren, može da tvrdi da ima iste osobine sada i pre deset, dvadeset ili koliko već godina? 

Sasvim je izvesno da su ljudi fascinantna bića, koja su uspela da se razviju do te mere da mogu da postavljaju pitanja sa nivom apstrakcije koji je zapanjujuć. Problem leži u tome što smo skloni objašnjavanju stvari kroz fikciju, verovanja i bajke, jer su ona, po pravilu, mnogo uzbudljivija, dramatičnija i bliža nama nego matematičko-fizička objašnjenja. 

Takođe, jasno je da mi, koliko god smo primitivni, imamo potrebu da tragamo za odgovorom i u toj potrebi se okrećemo nebu, jer je istina da zvezde jesu naš dom, ali ne u trivijalnom smislu i laprdanjima astrologa, već u najdubljem fizičkom smislu. Svaki atom u našem telu je potekao sa neke zvezde: sa manjih atomi lakših elemenata, a sa udaljenih giganata atomi težih elemenata. Mi zaista jesmo deca zvezda i zvezde jesu na neki način naš dom. To možda objašnjava zašto svako od nas u sebi oseća žudnju kada pogleda u noćno zvezdano nebo, jer mi ne sanjamo o putovanju od kuće, mi želimo da se vratimo svom pravom domu.

Napomena: tekst je umnogome inspirisan radom Karla Sagana i serijom "Kosmos" koju preporučujem kao obavezno štivo za svakog.

Godina Putnika

Ovim postom verovatno padam u zamku da se ponovim i da kažem nešto što sam rekao u isto vreme prošle godine. Eto, to je još jedan od dokaza da je tupavo to kako mi, ljudi, posmatramo odvojeno prostor i vreme i kako je zapravo naš delić prostor-vremena toliko mali, smešan i nebitan, da ga matematika ni ne može detektovati. Ipak, ta predstava je nama apsolutno najvažnija, jer smo mi glumci koji nemaju drugi angažman do igranja nas samih.

Nemojte misliti da sam poklekao i pristao na smešnu ljudsku naviku da vreme posmatra dvodimenzionalno, preko kalendara i kazaljki na satu. Apsolutno ne! Ipak, postoji deo pragmatičnosti koji nas uči da bez kompromisa, koliko god oni izgledali plitki, neuki i trivijalni, vrlo brzo sedamo na ljuljašku Idioglosije i bivamo prepušteni onome u čemu najviše provodimo svoje živote: nerazumevanju.

Godinu koja je ostala iza pametim pre svega po svojoj selidbi u Beograd i građenju svog života. Ne mogu da kažem da je bilo lako, ali ni da je bilo teško; prosto bilo je. Mnoge stvari imaju potpuno drugačiji ukus kada ih iz domena hipoteze prebacite u stvarnost. Prosto, dese se i kotrljaju se. U tom kotrljanju, valjda svako od nas pokušava da izvuče maksimum iz obrtnog momenta točkova i uzme najviše što može za sebe. Meriti uspeh je rabota smešna gotovo koliko i suditi o nečemu, tako da ovog puta uskraćujem sebe tog zadovoljstva.

Ova godina je produbila u meni neke misli i ubeđenja, a svesrdno su joj pomogla dva puta kada sam umro, premda ostao na nogama. Verovatno mnogi to nisu primetili. Neki možda i jesu. Ali, svaka smrt je bila početak jednog novog života koji se razvijao u senci starog i još više želeo da dohvati Sunce. Onima koji si mi omogućili da umrem se najdublje zahvaljujem jer da nisam umro, možda ne bih ni shvatio kako teče život kroz nas i šta je to što čini moju suštinu. U svakom slučaju, svi smo na gubitku i ja podižem svoju čašu za gubitke!

Ove godine sam voleo jesen kao nikada do sada, a ova Jesen je to osetila i pružila se pod mojim nogama koliko je mogla, tako da smo dugo hodali zajedno i razgovarali o svojim smrtima. Ova jesen me je odvela na neka interesantna putovanja, držala moju ruku dok pišem i sviram, pravila mi društvo onda kada ni sam sebi nisam hteo da budem drug. Podižem svoju čašu za ovu Jesen!

Kao i na svakom putovanju, putevi nekih dragih ljudi su se, bez razloga, odvojili i nestali iz vidokruga i naši univerzumi se više ne dotiču. Ponovo, mi ljudi smo skloni da potegnemo za smešnim argumentom nemanja vremena, što je fundamentalna budalaština, ali kao što rekoh, svako od nas pliva kako ume i želi, na kraju krajeva. I za njih podižem svoju čašu!

Dobra stvar je da "put večno ide dalje i dalje" i nosi među svojom prašinom, dragocenu verovatnoću uz pomoć koje srećemo neke nove ljude, neke nove svetove sa kojima će se naše orbite uplestiti i odvući na neku novu stranu, i sve tako, dokle god ima puta. Za te nove drage ljude, podižem svoju čašu!

U ovoj godini sam probudio, nakon dugog sna, svoj muzički san i nerazumljivo jednostavnim zamahom, onakako kako samo Slučajnost ume da uradi, obreo se među sjajnim ljudima, na probama u studijima, gde sviramo i vraćamo u život neke delove mene koje sam otpisao pre mnogo godina. Osim "hvala" ne umem da kažem ništa drugo.

Tu, pred sam kraj maminog i tatinog pecaroškog kalendara koji krasi trpezariju, ovaj Putnik se našao uhvaćen između dve sile, dve gravitacije od čijih stega neće moći da se ortgne, ali mu je jasno koja će ipak prevladati i poslati ga na jedno sasvim novo putovanje.

Ostajte dobro!

Ja, putnik

Lament

Pokušavam da pronađem reči. Ovih dana su neobično neuhvatljive i prosto se opiru volji da ih zauzdam i privežem u rečenice koje bih zapisao kao trag, kao podsetnik i svetionik za vreme koje dolazi; kao putokaz za budućeg mene da znam gde je put skrenuo.

Iako želim da ovaj svet zarobim samo u matematičke i fizičke formule, i da dokažem onoj skitnici u sebi da je sve puka uobrazilja, uvek pronađem sebe kako stojim poražen, sa punim rukama neuspeha u tom dokazivanju jer postoje mnoge stvari koje su u ovoj Jeseni veće od mojih reči.

Svako od nas je do pola prazan i deo nas je otkinut, razbacan i skriven u drugima. Na nama je, izgleda, da skupljamo delove sebe po drugima i da se sabiramo tokom svog puta, prateći samo svoj instinkt i vetar koji nas nosi bez reda i smisla.

Ja sam jednog jesenjeg jutra shvatio da se Tkanje pomerilo i odnelo od mene, daleko, jedan veliki deo. Jedan deo koji će ostaviti tišinu na mestu bistrog prolećnog neba i modrine mora. Onaj deo za koji nikada nisam bio siguran da je stvaran ali koji mi je oduvek najviše nedostajao. Onaj deo bez koga je po putevima padalo lišće i bez koga Jesen narasta i pruža se u daljinu dokle god moje sive oči mogu da vide.

Ponovo osećam kako vetar tera u kas mrtvo lišće i kako okreće svoje kočije ka severu. Sneg ponovo pada u mojim snovima i sve su dalje obale na kojima sam, opružen na suncu, uživao u blizini onog dela za kojim najviše čeznem.

Svako poglavlje priče se završava istim rečima, a najviše bole one koje nikada nismo ni izgovorili. One ostaju da nas žuljaju u grlu dok nas bude.

"Namárië"

* * *

Kada se probudio pomislio je da je suviše dugo spavao. Zapravo, toliko dugo da je zaboravio ukus vremena koje je se nekada slivalo niz njegovo čelo. Osetio je kako je nešto drugačije, kako se, iz njemu nepoznatog razloga nešto promenilo, iako nije mogao da se seti sveta kakav je bio pre. Ustvari, nije mogao da se seti bilo čega.

Ležao je. Osetio je kao mu je kičma srasla sa zemljom na kojom je ležao i duboko u sebi je osetio korenje koje crpi život iz njega. I postao je svestan da oseća u sebi svaki puls, svaki drhtaj sveta; postao je jedno sa svetom.

A onda ga je dotakao onaj stari, dobro poznati osećaj praznine i tada je otvorio svoje sive oči i zagledao se u mesto gde je mislio da će da se nalaziti nebo. Na njegovo iznenađenje, tamo nije bilo ničega. Sve je bilo praznije nego praznina u njemu samom. I tada, u trenutku, praznina koju je video je usisala svet iz njega, kroz njegove oči i izvrnula ga na naličje.

Nije ostalo ništa.