Možda je dosta

Možda je dosta svega! Ovo pokušavam da ponovim sebi dnevno koliko god mogu puta: nešto kao mantra, da ubedim sebe da moram malo da stanem.

Pokušavam danas da sumiram gde su mi otišla dva meseca ove godine ... i nema ih! Da, nema ih; isparili, nestali, rasuli se ... a ja nemam ništa od toga.

Godinu sam počeo sam velikim zamahom na veeelikom projektu, četvorocifrene cifre (koje će kao da reše probleme - ali problemi nikad ne leže u ciframa), privlačne priče i slično ... Onda sam zaseo i kopao, i riljao, i orao po celi dan: od 08-16 na redovnom poslu, i od 16-02 kod kuće ... i tako skoro 2 meseca.
I šta se na kraju desilo .... ono što sam i mislio da će da se desi kad se ne ispoštuju procedure, dogovori, kad si mlak i nesiguran u startu. Desilo se da me je sve toliko pritiskalo, u isto vreme zapeo sam o nešto što oni koji su mi dali posao nisu bili sposobni da mi obezbede (neka tehnička dokumentacija), rokovi su probijeni i sada meni šalju mejl "eto, sad smo probili rokove, znaš ..."

Kad podvučem crtu, ja sam tu ispao mazga. Ali tako mi i treba. I da budem iskren, više mi uopšte nije stalo za njihove četiri cifre.
Stalno mi se u misli vraća"bolje džaba sedeti nego džaba raditi" ... ako neko želi da me ubedi u suprotno čik neka proba: ja sam kralj radnje za džabe i stvarno sam polupao glavu (a i onaj donji deo leđa) od poslova za dž koji treba da me odvedu u neku bolju mogućnost.

E pa ... možda je stvarno dosta. Možda treba da malo povučem ručnu, stanem i sagledam svet drugačijim očima. Očigledno je da se ne bogati onaj koji mnogo radi, niti koji je ekspert, niti koji ispravi svaku krivu drinu i očini neki boljitak ovom svetu ...

Ali pitanje je da li ja uopšte želim da se bogatim ... šta je uopšte cilj cele moje ludosti. Mislim da sam to pronašao u stihovima STING-a, u jednoj divnoj pesmi i sad ću probati da je nekako prevedem:

"On deli karte kao da meditira
I oni koji igraju sa njim nikada ne posumnjaju
Da on ne igra da bi zaradio novac
Niti da bi bio poštovan

On deli karte ne bi li pronašao odgovore
Tajnu geometriju prilika
Skriveni zakon mogućih ishoda
dok brojevi vode ples ..."

Anti-anti globalista!

Posle puno vremena (složićete se samnom) uzeh da napišem nešto na svoj blog.

Zavalih se isred svog velikog monitora, sa velikom šoljom čaja od afričkog žbuna (živela Kraljica i kolonijalna mornarica! - po stoti put) i reših da podelim neke svoje misli ...

Mnogo mi je pun kufer svega i svačega ... možda sam i zato ćutao preko mesec dana ovde, ćutao i gutao u sebi sav jad što me izjeda. Ono čega mi je posebno pun kufer i poslednje vreme su svi ti ANTI- pokreti.

Da raščistimo odmah, svi koji me poznaju će se verovatno složiti da sam pro-zapadno orjentisan, da imam razvijenu ekološku svest, itd. ali i za sve to postoje neki limiti.

Ono što meni posebno ide na nerve su kojekakvi pokreti koji (cenim) služe samo da se privuče pažnja na sebe i da se u toj gužvi ućari ... pa da se ućari bilo šta: neka kinta, političkli poen, ali često i batine od policije (ovo je često ćar jer posle toga izgradiš karijeru po tabloidima kao žrtva sistema), itd ...

Do kojih granica to ide danas ... ne smeš da zakolješ svinju nehumano! Pa dobro, majku mu, ta svinja nije humanoid (čovek) ... po defaultu, sa njom ne možeš da postupaš humano. Čak i da jeste, ubijanje bilo kakve vrste ne može biti nešto preterano humano i ugodno.

Ili ona sprdnja da roditelji ne smeju da izbiju svoje dete ... super, super! Onda rešiš problem "nasilja" u porodici nad decom (ovde se ograđujem od stvarnih slučajeva istog) i preneseš nasilje na ulicu, školu, posao, starački dom ... I šta dobiješ? Umesto da je nekog tata/mama lepo i kulturno par puta presavio preko kolena i izbubecao, njega juri FBI, Home Land Security, CIA, BIA, mafija, itd ...

Ili ono što me je ustvari pokrenulo na pisanje ovog posta. Radi se o buntu protiv velikih lanaca prodavnica, supermarketa i sličnog. Reših da shvatim šta je tu zapravo zlo. I koliko go da se trudio ne mogu da skontam poentu:

meni i nama kao krajnjim kupcima u potrošačkom društvu je totalno svejedno da li ćemo da pazarujemo u (rahmetil) Naminoj prodavnici gde ćemo imati na ponudi šampon od koprive i gde će brkata trgovkinja u plavim boroletama da me pomera od rafa dok briše terazzo pod ili u nekom fensi marketu, koji je ako ništa drugo bolje snabdeven, u mnogim artiklima jeftiniji i kulturniji povrh svega.

Ne vidim razlog da istu stvar kod komšije Žike-Mike platim 30% skuplje nego u hipermarketu, samo zato da bih rekao "Jok!" svetskoj globalizaciji.

Meni je odlazak u veliki market neka vrsta totalnog relaxa, iako se često ne završi relaxirajuće po novčanik, ipak odatle izađem srećniji nego što sam ušao.
Jednostavno, proćerdam sat-dva vremena razmišljajući o tome koji je toalet papir ili čaj bolji i za koji da se odlučim ... to je otprilike onaj osećaj kao kad odeš na more, pa ti se sve misli svedu na 3-4 (hrana, plaža, voda,tuš, spavanje). To me više opusti nego kad gledam film ili kad odem negde na kafu ... to je stvarno mesto gde mi se duša umiri.

I zašto bi se ja brinuo da li je taj hipermarket progutao nekog Žiku ili Miku i zatvorio mu udžericu u kojoj je pošteno govoreći, drao komšije sa maržama. Ni taj Žika-Mika se ne brine za to što će možda neko mene izgurati sa posla ...

Sve u svemu, razmislite o tome koliko anti- stvari ustvari zaslužuje da se prema njima ophodite sa anti!