Nešto je neobično u ovoj zimi. Ove zime su nestali svi tragovi koje su uvek moje sive oči videle i pratile. Sve priče su utihnule a tišina se sklonila od hladnoće i zavukla duboko pod moju kožu, sklupčavši se oko kostiju i svojom hladnoćom kao da isisava život iz mesa i krvi sa kojima deli svoju zimsku postelju.
Sve mi se čini da sam ponovo mrtav i da je ovo zima samo san razvejan i pomešan kao mastilo u hladnoj vodi koje je obojilo zidove mog života. Zanimljivo je koliko nam je smrti podareno u životu.
Ova zima me nije odnela u kuće predaka i ni za trenutak nisam poznao svoj dom skriven ispod snega i hladnoće vetra. Ne. Samo se čvrsto obmotala oko mene i stegla me svojim hladnim šakama, toliko da sam se sam u sebe sabio i ostao upleten u neizgovorene reči.
Ipak, ono što me je Jesen podučila nisam zaboravio. A kako bih i mogao kada mi je odgonetnula zašto hodam sam među senkama, kako svoje čitavo vreme možeš da staviš na samo jedan dlan i kako ga možeš beskonačno izviti.
Mnogi putevi se sada ne vide, zatočeni i zavejani. Mnoga srca se hlade i mnoga imena ljudi koje sam voleo, želeo da volim ili na kraju samo mislio da volim sada odnose vetrovi. Sve što ostaje je tišina koja se steže između rebara i hladi ono mesto iz koga uvek sva zla niču.
Verovatno je tako i najbolje.
* * *
Te večeri sam je sreo na Bulevaru. Prošla je kroz mene i nastavila da hoda u pravcu Meseca, čije su krajeve grizli hladni februarski oblaci. Znao sam da me traži, vođena istom onom glađu kojom ja tražim nju. Pa ipak, prošla je kroz mene tek tako i nastavila da hoda, prateći ono što misli da su tragovi ka meni. Gledao sam je kako sa lakoćom hoda bosonoga po snegu i od rastopljenog leda vlažnom trotoaru uopšte neprimećujući zimu koja je grize za blede nožne prste. Znao sam da i u njoj tinja vatra i da je sve što želi da pronađe put do mog doma i da tamo ostavi svoju vatru, isto onako kao što je sve što sam ja želeo da pronađem njen.
Ali nekako naši putevi su uvek išli drugim putevima i naši domovi su ostali skriveni u šakama vetrova i obavijeni u tišinu na onoj strani levo od jutarnjeg Sunca. I tu u vrtlogu saobraćaja, prolaznika, soli po putu i bačenog vremena, ja sam gledao kako nestaju njeni tragovi i pomislio kao smo nas dvoje čudan par ... odrpani.
Sve mi se čini da sam ponovo mrtav i da je ovo zima samo san razvejan i pomešan kao mastilo u hladnoj vodi koje je obojilo zidove mog života. Zanimljivo je koliko nam je smrti podareno u životu.
Ova zima me nije odnela u kuće predaka i ni za trenutak nisam poznao svoj dom skriven ispod snega i hladnoće vetra. Ne. Samo se čvrsto obmotala oko mene i stegla me svojim hladnim šakama, toliko da sam se sam u sebe sabio i ostao upleten u neizgovorene reči.
Ipak, ono što me je Jesen podučila nisam zaboravio. A kako bih i mogao kada mi je odgonetnula zašto hodam sam među senkama, kako svoje čitavo vreme možeš da staviš na samo jedan dlan i kako ga možeš beskonačno izviti.
Mnogi putevi se sada ne vide, zatočeni i zavejani. Mnoga srca se hlade i mnoga imena ljudi koje sam voleo, želeo da volim ili na kraju samo mislio da volim sada odnose vetrovi. Sve što ostaje je tišina koja se steže između rebara i hladi ono mesto iz koga uvek sva zla niču.
Verovatno je tako i najbolje.
* * *
Te večeri sam je sreo na Bulevaru. Prošla je kroz mene i nastavila da hoda u pravcu Meseca, čije su krajeve grizli hladni februarski oblaci. Znao sam da me traži, vođena istom onom glađu kojom ja tražim nju. Pa ipak, prošla je kroz mene tek tako i nastavila da hoda, prateći ono što misli da su tragovi ka meni. Gledao sam je kako sa lakoćom hoda bosonoga po snegu i od rastopljenog leda vlažnom trotoaru uopšte neprimećujući zimu koja je grize za blede nožne prste. Znao sam da i u njoj tinja vatra i da je sve što želi da pronađe put do mog doma i da tamo ostavi svoju vatru, isto onako kao što je sve što sam ja želeo da pronađem njen.
Ali nekako naši putevi su uvek išli drugim putevima i naši domovi su ostali skriveni u šakama vetrova i obavijeni u tišinu na onoj strani levo od jutarnjeg Sunca. I tu u vrtlogu saobraćaja, prolaznika, soli po putu i bačenog vremena, ja sam gledao kako nestaju njeni tragovi i pomislio kao smo nas dvoje čudan par ... odrpani.
Нема коментара:
Постави коментар