Nedosanjana zima i umrlo leto

Nikada neću shvatiti šta je to u jeseni što me toliko ne voli i zašto joj nisam drag; zašto se moj grkljan zapliće u vlažni dah sa umirućeg drveća i zašto njene hladne šake zalaze pod moja gola rebra i gnječe meso ispod. Zašto, kad joj nikada nisam ništa našao učinio? Ali kao da je i to bitno ... ikada bilo!

Jesen mi otvori one sive oči na koje zaboravim dok nas Orion gleda sa južne hemisfere i onda se iznenadim kada u praznom ogledalu vidim samo svoje obrise i taman obris lica na kome vidim samo tragove i senke. I svake jeseni njih je sve više i sve manje sive oči moraju da se napinju da bi videle isto.

Sa prvim kišama se setim koliko je moj koren urastao duboko u zemlju i kako trulim i raspadam se sa hiljadama stabala koja dišu pod zemljom, osećajući smrt svakog lista pod svojom kožom. Smrt, tiha i tinjajuća, kao čežnja za svetom koji se gubi iza horizonta, neumorna umarajuća Smrt koja pruža hladne šake i suprotstavlja se nadi koja vuče protiv vremena koje teče kroz nas, pustošeći i razapinjujući. I sve u nedogled, kao prelepa fuga koja upliće svojih nekoliko tonova u beskrajan niz, parabolu i zakrivljenje u nama.

A možda sam joj se nekada davno zamerio, možda su smo se rastali sa nekim gorkim ukusom u ustima, mrzeći jedno drugo i želeći da što pre vidimo leđa jedno drugom. Možda ona ima isto toliko razloga da ne voli mene, koliko ja volim njene vlažne kandže.

Bilo kako bilo, opet sam u vremenu kada osećam oseku svoje senke i nestajanje boja i žal za svim onim što nisam mogao da uradim, uprkos guranju sebe do i preko granica prostor/vremena, uprkos želji da budem neko drugi - neko bolji. I ovaj sumorni nedoštimani klavir koji se lepi za kožu ispod mantila i ovaj samrtni dah kojim diše zemlja i stabla pod njom ... to se samo jesen meni kezi u lice jer ona zna da nikada neću pronaći svoj dom, sakriven u snežnoj dalekoj zemlji, gde me Ona čeka da spustim svoju glavu u njeno naručje.

Opravdanje?

Reči su zapele za oblake u prolećnim danima i blagi vetrovi ih nisu štedeli. Nosili su ih daleko, iznad rutine svakodnevnice u kojoj kolamo zajedno sa svojim životima. I tu u odbljesku semafora, farova, varnica tramvaja, bezličnih slova na LCD monitorima, tu negde su prebegli svi ti dani. Oni kao da  nastavljaju da žive i preživljavaju sami sebe na nekom drugom mestu, nezavisni i slobodni od naše volje, dajući nam tek ponekad po koje zrno sećanja da zašijemo rupe na sebi.

Kada puno lutate postoji bojazan i realna opasnost da na kraju izgubite i put i da put izgubi vas. Taj dvostruki gubitak vas obično dovede negde (ipak!) i tada se obrete u jednom novom svetu na čiju gravitaciju tek treba da se naviknete i na čije horizonte vaše oči moraju da nauče. 

I tako, proleće se bezobrazno brzo, potpomognuto kišobranima u maju, ulilo u saharske vrućine i zavrtelo nam dane u vatreni vrtlog i hodanje po senkama, od oaze do oaze klima uređaja. 

Sve ovo što pišem je samo pokušaj da sebi iznađem opravdanje gde i kuda su nestale moje misli, naslagane i poslagane u postove na blogu. Odavno nisam pio čaj, možda je to baš zato! 

Istini za volju, ne mogu da kažem da su dani i meseci koje sam ostavio po džepovima bili loši i da mi je žao što sam ih proživeo baš tako kako sam ih proživeo. Ne mogu da kažem da mi se nisu izdešavale lepe stvari i da ne uživam u njima. Ali mogu da kažem da nisam isti i da to nije merna jedinica koja bi bilo koga trebalo da sekira niti navodi na upoređivanje. Ne! Samo je drugačiji način na koji moja senka hoda zamnom. Oboje čekamo jesen da vidimo šta će nam doneti ovog puta, a onda dugu zimu da stvrdne u nama sve što je bilo.

Do nekog drugog puta kada ću želeti da više govorim sa samim sobom ...

Šizma

Više ne mislim na tebe. Deo mene koji je bio umotan u tebe je nestao u tami kada su se ugasila svetla pozornice na kojoj smo odigrali našu malu farsu, našu igru pretvaranja kojom je svako od nas krpio neku pukotinu što nosi između kostiju. 

Sada smo stranci, nebitni prolaznici koji se čak nikada nisu ni pogledali; užurbane figure koje su se mimoišle nadomak podzemnog prolaza jednog sumornog jutra. Ništa više od dva nasumična broja koja vise u etru beskrajnih drugih i pulsiraju u entropiji gradskih ulica.

Više ne znam kakvog je oblika tvoj glas. Zaboravio sam kako je zvonio u mojim ušima u onim danima kada sam bio proziran od nade i laži kojima sam se vezivao za zemlju.

I sada, dok tišina i ja sedimo i gledamo se u oči, sada vidim svet koji se podelio tu tačno po sredi mene. Svet hladan, zamršen u ovaj veštičiji sat, kada su dan i noć podjednako udaljeni jedno od drugog; kada je hladnoća među njima duboka i strašna kao postelja između posvađanih ljubavnika koji leže leđima okrenutim jedno drugome. 

I sada si došla do mene, da uzmeš ono što zapravo nikada nije bilo a u šta sam verovao dok su godine promicale i ostavljale me gladnog. Sada si došla po to naše ništa jer si od istog konca istkana i u isti kalem smotana. Možda sam zato sve ove godine čuvao to ništa i hranio se njime, misleći da ću te pronaći onako kako si ti zatekla mene u ovaj bezimeni veštičiji sat.

Ali dovoljno smo nas dvoje odrpani i daleki, toliko daleki da su naše figure sada neznatne tačke u moru pulsirajuće entropije koja dahće po ulicama. Duga je jutarnja senka pored koje si ti ostavila mene i pored koje sam ja ostavio tebe, senka preko koje smo se podelili i zauvek zaboravili imena jedno drugome.

Znam sve te neme reči, znam njihov oblik i znam da se uklapaju, jer sam gledao osmeh sa koga su se krunile. Znam i da nema krivca za to što su se reči obogaljile dok su hodale po kamenoj zemlji tišine među nama. Svako je, izgleda, uzeo svoje "jer hladna tišina ima običaj da umrtvi svaki osećaj saosećanja između onih koji su trebali da se vole."

Paralelni svetovi

Nisam neko ko žali za prošlim vremenima, niti neko ko se plaši budućih, ako će oni koji pročitaju redove ispred upravo to pomisliti. Ne krivim ih, na pogrešnost percepcije vremena smo učeni generacijama. Shvativši ovo prestao sam da se ljutim na ljude i njihovu smešnu vezanost za izmišljenu vremensku komponentu, jer onu drugu, pravu, izgleda nismo dorasli da shvatimo.

Pričajući o vremenu, svakom Putniku je jasno da u isti mah govori i o prostoru, jer su te dve stvari samo dva lica jedne iste stvari, samo dva ugla u blesku nečega što mi ne možemo da prihvatimo.

Verujem da postoji reč kojom su ljudi pokušali da zarobe u pojam ono o čemu razmišljam proteklih dana i verujem da ja ne mogu da se setim te reči. Ali ona je nekako uvek tu, sklupčana i obavijena oko našeg grla.

Svet koji svakodnevno protiče ispred nas, ili mi koji protičemo ispred statičnog sveta, zapravo je vrlo nebitna činjenica koja god da je u pitanju, nije kompaktan i linearan, kakvim ga mi gotovo uvek vidimo. Njegov tok nije reka sa konstantnom brzinom, dubinom i sjajem površine. Ukoliko dovoljno ohladite srce i dovoljno snažno zažmurite i vi ćete otkriti milione pukotina i prekida, sitnih nabora i krasta na njegovoj površini i onda ćete se zabezeknuti njegovom neuglačanošću. Isto tako, vaš dah će otkinuti spoznaja da je ono u šta se verovali kao konstantno i jedino moguće samo privid, samo površina, naizgled mirna, ispod koje kola svašta što ne umemo da objasnimo.

U svakom tom naboru, pukotini, minijaturnom prekidu, postoje delići nas koji su otpali kao koža i tu ostali zaglavljeni da žive paralelne svetove nas samih i da nikada ne nestanu. Ne govorim o sećanjima. Govorim o fizici viših nivoa, o stvarnosti iza stvarnosti svakog od nas, o osnovnim postulatima neuništivosti, a promenljivosti.

Bilo kako bilo, čudno je kada sa namerom izazovete ukrštanja tih drugih svetova sa svojim aktuelnim, glavnim tokom, recimo tako. Čudan je osećaj kada u trenutku razumete i osetite nelineranost vremena koju izazovete kada se na istom mestu prepletu tokovi i podele vas na dva tako da osećate oba istovremeno.

Svako od nas, negde u dubini svoje podsvesti, drobi hleb i pravi mrvice do svojih odlomljenih svetova jer oni su nam važni, iako su najčešće bolni. Ali ta bol je ono od čega je sazidan naš svet, ovaj aktuelni i bez sitnih pukotina on sam verovatno ne bi postojao, iako mi nismo skloni da ga takvim vidimo.

Za svaki put kada kažemo "nije mi važno" ili "nije mi stalo" budite sigurni da ste upravo udahnuli život jednom paralelnom sebi koji počinje da živi nezavisno od vas i vašeg sveta.

Ono u šta možete biti potpuno sigurni jeste da ćete se sretati. 

Zimska priča

Nešto je neobično u ovoj zimi. Ove zime su nestali svi tragovi koje su uvek moje sive oči videle i pratile. Sve priče su utihnule a tišina se sklonila od hladnoće i zavukla duboko pod moju kožu, sklupčavši se oko kostiju i svojom hladnoćom kao da isisava život iz mesa i krvi sa kojima deli svoju zimsku postelju.

Sve mi se čini da sam ponovo mrtav i da je ovo zima samo san razvejan i pomešan kao mastilo u hladnoj vodi koje je obojilo zidove mog života. Zanimljivo je koliko nam je smrti podareno u životu.

Ova zima me nije odnela u kuće predaka i ni za trenutak nisam poznao svoj dom skriven ispod snega i hladnoće vetra. Ne. Samo se čvrsto obmotala oko mene i stegla me svojim hladnim šakama, toliko da sam se sam u sebe sabio i ostao upleten u neizgovorene reči.

Ipak, ono što me je Jesen podučila nisam zaboravio. A kako bih i mogao kada mi je odgonetnula zašto hodam sam među senkama, kako svoje čitavo vreme možeš da staviš na samo jedan dlan i kako ga možeš beskonačno izviti.

Mnogi putevi se sada ne vide, zatočeni i zavejani. Mnoga srca se hlade i mnoga imena ljudi koje sam voleo, želeo da volim ili na kraju samo mislio da volim sada odnose vetrovi. Sve što ostaje je tišina koja se steže između rebara i hladi ono mesto iz koga uvek sva zla niču.

Verovatno je tako i najbolje.

* * *

Te večeri sam je sreo na Bulevaru. Prošla je kroz mene i nastavila da hoda u pravcu Meseca, čije su krajeve grizli hladni februarski oblaci. Znao sam da me traži, vođena istom onom glađu kojom ja tražim nju. Pa ipak, prošla je kroz mene tek tako i nastavila da hoda, prateći ono što misli da su tragovi ka meni. Gledao sam je kako sa lakoćom hoda bosonoga po snegu i od rastopljenog leda vlažnom trotoaru uopšte neprimećujući zimu koja je grize za blede nožne prste. Znao sam da i u njoj tinja vatra i da je sve što želi da pronađe put do mog doma i da tamo ostavi svoju vatru, isto onako kao što je sve što sam ja želeo da pronađem njen.

Ali nekako naši putevi su uvek išli drugim putevima i naši domovi su ostali skriveni u šakama vetrova i obavijeni u tišinu na onoj strani levo od jutarnjeg Sunca. I tu u vrtlogu saobraćaja, prolaznika, soli po putu i bačenog vremena, ja sam gledao kako nestaju njeni tragovi i pomislio kao smo nas dvoje čudan par ... odrpani.

Horoskop, opijum za neuke

Moram da kažem da sam zatečen činjenicom koliko su ljudi i danas, u doba kada su informacije rasprostranjene i dostupne na nivou o kome čovečanstvo nikada nije ni sanjalo, primitivni, neuki i koliko se drže priča iz Srednjeg veka, davne istorije, pa i praistorije. Izgleda da nam evolucija nije dala mnogo ... ili je ovo možda baš onako kako bi trebalo da bude!

Pričam o fenomenu horoskopa i tome koliko je pozivanje na horoskop više tužno nego smešno i koliko, ako imate imalo obrazovanja (ovde ne mislim na školu, nego na sposobnost da upotrebite činjenice naučene u  školi) možete da vidite beskrajno neznanje koje leži u osobama koje se mlate astrologijom. Bez namere da vređam, ali je vređajuće lupetanje koje slušam sa svih strana, svakodnevno.

Dakle, hajde da se pozabavimo faktima i principima na kojima bi taj horoskop mogao da funkcioniše.

Osnova astrologije jeste uticaj nebeskih tela na psihologiju ljudskog bića, a u trenutku rođenja, jer tada od položaja nebeskih tela zavisi kakve će osobine imati ta osoba tokom svog života.

Krenimo redom. U svojim naklapanjima, stručnjaci, "stručnjaci" i ""stručnjaci"" za astrologiju (namerna gradacija u koju možete, siguran sam, staviti neke od osoba iz svog okruženja) navode nebeska tela koja navodno utiču na nas, i u tom navođenju, sasvim bezbrižno se nabrajaju planete Sunčevog sistema a pored njih i sazvežđa, dakle galaksije, koje u sebi imaju (kako se pretpostavlja) između 3-10 milijardi planeta. Složićete se, uticaj i kada bi postojao, je zaista ravnopravan (sarkazam!).

A uticaj nebeskih tela na nas je nešto još fascinantnije. Pođimo od toga da kosmosom dominiraju četiri osnovne sile: jaka nuklearna, slaba nuklearna, elektromagnetizam i gravitacija. Druga i treća sila su vezane za mikrokosmos, odnosno za automske i subatomske čestitce. Ostaju nam prva i četvrta. Sasvim je jasno da planete nemaju ništa sa prvom silom i da je jedino mesto (barem u našem komšiluku) gde se ta sila može pronaći Sunce te ćemo i ovu silu isključiti sa liste. Ostaje nam gravitacija. Istini za volju, svako telo u Kosmosu kakvog mi poznajemo ima gravitacionu silu kojom deluje na druga tela. Tu dolazimo, ipak, do jednog manjeg problema: gravitaciona sila je daleko najslabija i ima vrlo nezgodnu narav da zahteva ogromnu masu (kad kažem ogromnu pričam o milionima milijardi kilograma) da bi uopšte postala bitna. Druga loša osobina gravitacije je to da je vezana za daljine, tako da joj se vrlo brzo menja intenzitet sa porastom udaljenosti. 

U vezi sa napisanim, mogli bismo pretpostaviti da je jedini način na koji nebeska tela utiču na nas u trenutku rođenja gravitacija. Odlično, ima smisla. Ali imamo jedan problem: planete su predaleko od nas da bi mogle da ostvare bilo kakvo gravitacione dejstvo, posebno ne pored Sunca, koje je gravitacioni gigant i koje drži oko sebe ceo solarni sistem. Od ostalih nebeskih tela koja (kako je dokazano) imaju bilo kakav gravitacioni uticaj na nas (mislim na našu planetu, ne na naše psihe, da se razumemo) tu je jedino Mesec, koji deluje ne zbog svoje mase, koliko zbog svoje blizine. Kako veliki Karl Sagan u šali reče, mnogo je verovatnije da na nas u trenutku rođenja deluje gravitacija babice nego Marsa ili Jupitera, koji su udaljeni desetinama ili stotinama milijardi kilometara od nas.

Sledeća zanimljiva instanca je dejstvo te sile koja bi trebala da formira psihološki profil jedinke. Naime, ispada da je ta sila vrlo usmerena i određena, te da deluje samo na novorođenče, ali ne i na ljude okolo. Zapitajte se, koliko je ovo realno? Čak i kada bi gravitacija delovala usmereno, kao zrak, kako bi ona mogla da pogodi sve jedinke rođene u određenom trenutku i sa kakvog preciznošću, a da nema uticaja na ostale?

Još jedno zanimljivo pitanje ovde jeste: da li je majčina utroba neka vrsta super-Faradejevog kaveza, koji čuva dete od kosmičkih uticaja punih devet meseci? Zašto ovo pitam? Razlog je jednostavan: ako se računa dan i čas (i minut i sekund rođenja) kao referentna činjenica za izračunavanje uticaja planeta, jedino šta mi pada na pamet jeste da je dete u utrobi moralo biti sačuvano od uticaja nebeskih tela i da su ga ona "ozračila" u prvom momentu kada je ono napustilo majčin stomak. Da li verujete da sila koja bi bila u stanju da prevali stotine milijardi kilometara, pronađe željenu jedinku, bila zaustavljena ispred nekoliko milimetara kože i tkiva?! Da li vam ovo zaista zvuči verovatno!?

Čak i kada bi sve gore napisano bilo ostvarljivo, suočavamo se sa još jednim problemom: gravitacija je gravitacija, bilo da je sunčeva, mesečeva, jupiterova, cigle ili kokosovog oraha. Priroda gravitacije je uvek ista. Nije dokazano nijedno odstupanje i postojanje različitih vrsta ili priroda gravitacije. U skladu sa izrečenim, kako bi gravitacija jedne planete "obojila" nečiji karakter u određenu osobinu?!

Kao večiti izgovor ljudi zamlaćenih astrološkim naklapanjima jeste "ali meni su sve osobine koje se vezuju za moj znak tačne". Slažem se i priznajem da jesu. Ali, ko od nas nije uporan, tvrdoglav, lenj, vredan, šarmantan, druželjubiv, umetnički nastrojen, vešt sa rukama, komunikativan, ćutljiv, povučen, lider, pametan, itd? Svako će se pronaći u opširnim spiskovima koji su generički i preopšti. A da ne govorim o tome da smo svi mi, listom, bez izuzetka skloni da mislimo da jesmo i ono što nismo, pa da iz te liste izaberemo karakteristike koje zapravo želimo da nas krase. Čak i kada se ponuda osobina skrati, npr. na uporan, ćutljiv i vešt sa rukama, svako od ovih 7 milijardi ljudi će moći da pronađe sebe i ove osobine u određenoj situaciji. Još jedna interesantna činjenica ovde, koju smo tako skloni da previdimo zbog očaravajuće fantazije jeste da se mi menjamo vremenom i događajima. Ko od vas, ako bi bio iskren, može da tvrdi da ima iste osobine sada i pre deset, dvadeset ili koliko već godina? 

Sasvim je izvesno da su ljudi fascinantna bića, koja su uspela da se razviju do te mere da mogu da postavljaju pitanja sa nivom apstrakcije koji je zapanjujuć. Problem leži u tome što smo skloni objašnjavanju stvari kroz fikciju, verovanja i bajke, jer su ona, po pravilu, mnogo uzbudljivija, dramatičnija i bliža nama nego matematičko-fizička objašnjenja. 

Takođe, jasno je da mi, koliko god smo primitivni, imamo potrebu da tragamo za odgovorom i u toj potrebi se okrećemo nebu, jer je istina da zvezde jesu naš dom, ali ne u trivijalnom smislu i laprdanjima astrologa, već u najdubljem fizičkom smislu. Svaki atom u našem telu je potekao sa neke zvezde: sa manjih atomi lakših elemenata, a sa udaljenih giganata atomi težih elemenata. Mi zaista jesmo deca zvezda i zvezde jesu na neki način naš dom. To možda objašnjava zašto svako od nas u sebi oseća žudnju kada pogleda u noćno zvezdano nebo, jer mi ne sanjamo o putovanju od kuće, mi želimo da se vratimo svom pravom domu.

Napomena: tekst je umnogome inspirisan radom Karla Sagana i serijom "Kosmos" koju preporučujem kao obavezno štivo za svakog.