Upala mi kašika u med

Da, jutros mi upala kašika u med. Ozbiljno i doslovno.

Za scenografiju ove priče se pobrinulo divno sunčano jutro, onakvo kakvo nije bilo mnogo meseci unazad. Naravno, kad je takvo jutro, nema tu razloga da se čovek ne oseća živahno i srećno.

Uzmem ja da pravim (svoj omiljeni) doručak: tost-sendvič (sa onim divnim tost-hlebom) i čaj, i to ne običan čaj, nego engleski čaj za doručak(živela Kraljica, Imperija, kolonizacija i ratna flotila 19.veka!) ....

I rešim da malo iskuliram, jer sam zadnjih nedelja živeo baš kao neki crv-freak, samo ispred svojih monitora, lupajući glavu o kod.

Dok sam pravio te magične sendviče dao sam se u razmišljanje o tome kako je lep dan, kako je ustvari sve tako super i da sam ja ustvari prilično srećan čovek jer mi je sve potaman, ništa me ne tišti (previše) a i ova prehlada je skroz prolaznog karaktera, pa je nećemo uzimati u razmatranje.
I shvatim tako da se ja premalo vremena radujem, jer sam uglavnom u belo-plavo-crveno-narandžastom svetu koda i nekolicine fraza i brojki koje besomučno ponavljam ... pa čak i kada spavam.

Odjednom javi se meni vizija kako ovo jutro (podne) treba da izgleda: velika bašta, stočić i doručak na suncu, zagledan u borove šume koje se nalaze na kraju bašte ... E pa tako će i da bude! Rekoh to sebi, postavih lep kariran stoljnjak (ne znam kako se piše ova reč!), servirah sebi doručak u lep šaren tanjir, pored mene moj divni čajnik a u njemu engleski čaj za doručak!
I baš kad sam krenuo da sladim čaj medom meni upadne kašika u isti! Dakle, to je to!

Toliko je malo potrebno da nam upadne kašika u med!

Mrgud Vol.2

Mrzim saobraćaj. Ustvari, mrzim nekulturu među ljudima koja se sjajno demonstrira u saobraćaju.

Pokušavam uporno i istrajno, već godinama, da utvrdim zašto se ljudi ponašaju tako kako se ponašaju kad se nađu za volanom.
I stalna mi je dilema: da li su oni takvi i van saobraćaja ili to sedenje u mašini iz čoveka izvuče samoživu zver koja tu uvek čuči.

Dakle, dva moguća rešenja. Ali koje je pravo ...

Puno pitanje se tu nameće:

Zašto je tako teško dati žmigavac?

Zašto izletati iz ulice/trotoara i igrati na kartu "taj koji dolazi će da prikoči"?

Zašto toliko žuriti?

Zašto demonstrirati snagu od 200 "konja" kad mi je jasno da si konj i bez tog auta?

Zašto odvrneš radio do kraja kad slušaš Seku Aleksić ... pokušavaš da mi pokažeš da si Baja? Sorry matori, nema toga u opisu kulture.

Zašto legneš noću na sirenu kad vidiš "brata" na ulici pa je obavezno da prikočiš i da se javiš "bratu" ? ... brate!

Zašto je reč "tolerancija" tako strana i neprilična?

I tako dalje ...

Nažalost, verujem da se moj rečnik psovki i domišljatost u istima eksponencijalno povećao od kada sam počeo da vozim auto. Ljut sam na sebe što dozvoljavam da me takve neke stvari iznerviraju, izvedu iz balansa, pa još nateraju i da opsujem ...

Znam da se time stavljam u ravan (makar verbalno) sa braćom u čije krajeve još evolucija nije svratila, samo što su banane zamenili mobilnim telefonom koji vrlo rado konzumiraju u vožnji ... verovatno jer imaju jako dobar razlog da u tim važnim momentima budu u vezi sa nekim svojim "bratom" ...

I tako. Ima na ovu temu da se piše i piše, a meni upravo došla M. pa ćemo da gledamo neki film ... ima vremena da se bavimo ovom tematikom.

Moj brateeeeeeee!

O civilizaciji Vol.1

Spremao sam se da napišem jedan lep, dugačak, onako hejterski post (otkud to kod mene, jel?) na ovu temu ... i krenuo sam da posložim sve ono što bih želeo reći i shvatio da tu ima da se piše mnogo bre!

A onda čujem kako je Mile Kekin (pevač "Hladnog piva") sve to rekao u samo par stihova. Dakle, dok ja ne poslažem svoje misli, pročitajte kako je Mile sa tako malo reči rekao tako puno.

"A da jednostavno ugasim motor
odvežem pojas i udahnem duboko
zalupim vratima jako, mahnem koloni
i krenem polako pješice prema zori

A da se jednostavno prošetam kroz grad
ravno kroz centar i predgrađe
sve dok uz rijeku ne pronađem hlad
i tamo legnem ko posađen

Daleko od znojnih truba, psovki, kočnica
kao puž nečujno uvučem ticala ... "