Nikada neću shvatiti šta je to u jeseni što me toliko ne voli i zašto joj nisam drag; zašto se moj grkljan zapliće u vlažni dah sa umirućeg drveća i zašto njene hladne šake zalaze pod moja gola rebra i gnječe meso ispod. Zašto, kad joj nikada nisam ništa našao učinio? Ali kao da je i to bitno ... ikada bilo!
Jesen mi otvori one sive oči na koje zaboravim dok nas Orion gleda sa južne hemisfere i onda se iznenadim kada u praznom ogledalu vidim samo svoje obrise i taman obris lica na kome vidim samo tragove i senke. I svake jeseni njih je sve više i sve manje sive oči moraju da se napinju da bi videle isto.
Sa prvim kišama se setim koliko je moj koren urastao duboko u zemlju i kako trulim i raspadam se sa hiljadama stabala koja dišu pod zemljom, osećajući smrt svakog lista pod svojom kožom. Smrt, tiha i tinjajuća, kao čežnja za svetom koji se gubi iza horizonta, neumorna umarajuća Smrt koja pruža hladne šake i suprotstavlja se nadi koja vuče protiv vremena koje teče kroz nas, pustošeći i razapinjujući. I sve u nedogled, kao prelepa fuga koja upliće svojih nekoliko tonova u beskrajan niz, parabolu i zakrivljenje u nama.
A možda sam joj se nekada davno zamerio, možda su smo se rastali sa nekim gorkim ukusom u ustima, mrzeći jedno drugo i želeći da što pre vidimo leđa jedno drugom. Možda ona ima isto toliko razloga da ne voli mene, koliko ja volim njene vlažne kandže.
Bilo kako bilo, opet sam u vremenu kada osećam oseku svoje senke i nestajanje boja i žal za svim onim što nisam mogao da uradim, uprkos guranju sebe do i preko granica prostor/vremena, uprkos želji da budem neko drugi - neko bolji. I ovaj sumorni nedoštimani klavir koji se lepi za kožu ispod mantila i ovaj samrtni dah kojim diše zemlja i stabla pod njom ... to se samo jesen meni kezi u lice jer ona zna da nikada neću pronaći svoj dom, sakriven u snežnoj dalekoj zemlji, gde me Ona čeka da spustim svoju glavu u njeno naručje.
Bilo kako bilo, opet sam u vremenu kada osećam oseku svoje senke i nestajanje boja i žal za svim onim što nisam mogao da uradim, uprkos guranju sebe do i preko granica prostor/vremena, uprkos želji da budem neko drugi - neko bolji. I ovaj sumorni nedoštimani klavir koji se lepi za kožu ispod mantila i ovaj samrtni dah kojim diše zemlja i stabla pod njom ... to se samo jesen meni kezi u lice jer ona zna da nikada neću pronaći svoj dom, sakriven u snežnoj dalekoj zemlji, gde me Ona čeka da spustim svoju glavu u njeno naručje.
