Reči su zapele za oblake u prolećnim danima i blagi vetrovi ih nisu štedeli. Nosili su ih daleko, iznad rutine svakodnevnice u kojoj kolamo zajedno sa svojim životima. I tu u odbljesku semafora, farova, varnica tramvaja, bezličnih slova na LCD monitorima, tu negde su prebegli svi ti dani. Oni kao da nastavljaju da žive i preživljavaju sami sebe na nekom drugom mestu, nezavisni i slobodni od naše volje, dajući nam tek ponekad po koje zrno sećanja da zašijemo rupe na sebi.
Kada puno lutate postoji bojazan i realna opasnost da na kraju izgubite i put i da put izgubi vas. Taj dvostruki gubitak vas obično dovede negde (ipak!) i tada se obrete u jednom novom svetu na čiju gravitaciju tek treba da se naviknete i na čije horizonte vaše oči moraju da nauče.
I tako, proleće se bezobrazno brzo, potpomognuto kišobranima u maju, ulilo u saharske vrućine i zavrtelo nam dane u vatreni vrtlog i hodanje po senkama, od oaze do oaze klima uređaja.
Sve ovo što pišem je samo pokušaj da sebi iznađem opravdanje gde i kuda su nestale moje misli, naslagane i poslagane u postove na blogu. Odavno nisam pio čaj, možda je to baš zato!
Istini za volju, ne mogu da kažem da su dani i meseci koje sam ostavio po džepovima bili loši i da mi je žao što sam ih proživeo baš tako kako sam ih proživeo. Ne mogu da kažem da mi se nisu izdešavale lepe stvari i da ne uživam u njima. Ali mogu da kažem da nisam isti i da to nije merna jedinica koja bi bilo koga trebalo da sekira niti navodi na upoređivanje. Ne! Samo je drugačiji način na koji moja senka hoda zamnom. Oboje čekamo jesen da vidimo šta će nam doneti ovog puta, a onda dugu zimu da stvrdne u nama sve što je bilo.
Do nekog drugog puta kada ću želeti da više govorim sa samim sobom ...
