Više ne mislim na tebe. Deo mene koji je bio umotan u tebe je nestao u tami kada su se ugasila svetla pozornice na kojoj smo odigrali našu malu farsu, našu igru pretvaranja kojom je svako od nas krpio neku pukotinu što nosi između kostiju.
Sada smo stranci, nebitni prolaznici koji se čak nikada nisu ni pogledali; užurbane figure koje su se mimoišle nadomak podzemnog prolaza jednog sumornog jutra. Ništa više od dva nasumična broja koja vise u etru beskrajnih drugih i pulsiraju u entropiji gradskih ulica.
Više ne znam kakvog je oblika tvoj glas. Zaboravio sam kako je zvonio u mojim ušima u onim danima kada sam bio proziran od nade i laži kojima sam se vezivao za zemlju.
I sada, dok tišina i ja sedimo i gledamo se u oči, sada vidim svet koji se podelio tu tačno po sredi mene. Svet hladan, zamršen u ovaj veštičiji sat, kada su dan i noć podjednako udaljeni jedno od drugog; kada je hladnoća među njima duboka i strašna kao postelja između posvađanih ljubavnika koji leže leđima okrenutim jedno drugome.
I sada si došla do mene, da uzmeš ono što zapravo nikada nije bilo a u šta sam verovao dok su godine promicale i ostavljale me gladnog. Sada si došla po to naše ništa jer si od istog konca istkana i u isti kalem smotana. Možda sam zato sve ove godine čuvao to ništa i hranio se njime, misleći da ću te pronaći onako kako si ti zatekla mene u ovaj bezimeni veštičiji sat.
Ali dovoljno smo nas dvoje odrpani i daleki, toliko daleki da su naše figure sada neznatne tačke u moru pulsirajuće entropije koja dahće po ulicama. Duga je jutarnja senka pored koje si ti ostavila mene i pored koje sam ja ostavio tebe, senka preko koje smo se podelili i zauvek zaboravili imena jedno drugome.
Znam sve te neme reči, znam njihov oblik i znam da se uklapaju, jer sam gledao osmeh sa koga su se krunile. Znam i da nema krivca za to što su se reči obogaljile dok su hodale po kamenoj zemlji tišine među nama. Svako je, izgleda, uzeo svoje "jer hladna tišina ima običaj da umrtvi svaki osećaj saosećanja između onih koji su trebali da se vole."
