Moram da kažem da sam zatečen činjenicom koliko su ljudi i danas, u doba kada su informacije rasprostranjene i dostupne na nivou o kome čovečanstvo nikada nije ni sanjalo, primitivni, neuki i koliko se drže priča iz Srednjeg veka, davne istorije, pa i praistorije. Izgleda da nam evolucija nije dala mnogo ... ili je ovo možda baš onako kako bi trebalo da bude!
Pričam o fenomenu horoskopa i tome koliko je pozivanje na horoskop više tužno nego smešno i koliko, ako imate imalo obrazovanja (ovde ne mislim na školu, nego na sposobnost da upotrebite činjenice naučene u školi) možete da vidite beskrajno neznanje koje leži u osobama koje se mlate astrologijom. Bez namere da vređam, ali je vređajuće lupetanje koje slušam sa svih strana, svakodnevno.
Dakle, hajde da se pozabavimo faktima i principima na kojima bi taj horoskop mogao da funkcioniše.
Osnova astrologije jeste uticaj nebeskih tela na psihologiju ljudskog bića, a u trenutku rođenja, jer tada od položaja nebeskih tela zavisi kakve će osobine imati ta osoba tokom svog života.
Krenimo redom. U svojim naklapanjima, stručnjaci, "stručnjaci" i ""stručnjaci"" za astrologiju (namerna gradacija u koju možete, siguran sam, staviti neke od osoba iz svog okruženja) navode nebeska tela koja navodno utiču na nas, i u tom navođenju, sasvim bezbrižno se nabrajaju planete Sunčevog sistema a pored njih i sazvežđa, dakle galaksije, koje u sebi imaju (kako se pretpostavlja) između 3-10 milijardi planeta. Složićete se, uticaj i kada bi postojao, je zaista ravnopravan (sarkazam!).
A uticaj nebeskih tela na nas je nešto još fascinantnije. Pođimo od toga da kosmosom dominiraju četiri osnovne sile: jaka nuklearna, slaba nuklearna, elektromagnetizam i gravitacija. Druga i treća sila su vezane za mikrokosmos, odnosno za automske i subatomske čestitce. Ostaju nam prva i četvrta. Sasvim je jasno da planete nemaju ništa sa prvom silom i da je jedino mesto (barem u našem komšiluku) gde se ta sila može pronaći Sunce te ćemo i ovu silu isključiti sa liste. Ostaje nam gravitacija. Istini za volju, svako telo u Kosmosu kakvog mi poznajemo ima gravitacionu silu kojom deluje na druga tela. Tu dolazimo, ipak, do jednog manjeg problema: gravitaciona sila je daleko najslabija i ima vrlo nezgodnu narav da zahteva ogromnu masu (kad kažem ogromnu pričam o milionima milijardi kilograma) da bi uopšte postala bitna. Druga loša osobina gravitacije je to da je vezana za daljine, tako da joj se vrlo brzo menja intenzitet sa porastom udaljenosti.
U vezi sa napisanim, mogli bismo pretpostaviti da je jedini način na koji nebeska tela utiču na nas u trenutku rođenja gravitacija. Odlično, ima smisla. Ali imamo jedan problem: planete su predaleko od nas da bi mogle da ostvare bilo kakvo gravitacione dejstvo, posebno ne pored Sunca, koje je gravitacioni gigant i koje drži oko sebe ceo solarni sistem. Od ostalih nebeskih tela koja (kako je dokazano) imaju bilo kakav gravitacioni uticaj na nas (mislim na našu planetu, ne na naše psihe, da se razumemo) tu je jedino Mesec, koji deluje ne zbog svoje mase, koliko zbog svoje blizine. Kako veliki Karl Sagan u šali reče, mnogo je verovatnije da na nas u trenutku rođenja deluje gravitacija babice nego Marsa ili Jupitera, koji su udaljeni desetinama ili stotinama milijardi kilometara od nas.
Sledeća zanimljiva instanca je dejstvo te sile koja bi trebala da formira psihološki profil jedinke. Naime, ispada da je ta sila vrlo usmerena i određena, te da deluje samo na novorođenče, ali ne i na ljude okolo. Zapitajte se, koliko je ovo realno? Čak i kada bi gravitacija delovala usmereno, kao zrak, kako bi ona mogla da pogodi sve jedinke rođene u određenom trenutku i sa kakvog preciznošću, a da nema uticaja na ostale?
Još jedno zanimljivo pitanje ovde jeste: da li je majčina utroba neka vrsta super-Faradejevog kaveza, koji čuva dete od kosmičkih uticaja punih devet meseci? Zašto ovo pitam? Razlog je jednostavan: ako se računa dan i čas (i minut i sekund rođenja) kao referentna činjenica za izračunavanje uticaja planeta, jedino šta mi pada na pamet jeste da je dete u utrobi moralo biti sačuvano od uticaja nebeskih tela i da su ga ona "ozračila" u prvom momentu kada je ono napustilo majčin stomak. Da li verujete da sila koja bi bila u stanju da prevali stotine milijardi kilometara, pronađe željenu jedinku, bila zaustavljena ispred nekoliko milimetara kože i tkiva?! Da li vam ovo zaista zvuči verovatno!?
Čak i kada bi sve gore napisano bilo ostvarljivo, suočavamo se sa još jednim problemom: gravitacija je gravitacija, bilo da je sunčeva, mesečeva, jupiterova, cigle ili kokosovog oraha. Priroda gravitacije je uvek ista. Nije dokazano nijedno odstupanje i postojanje različitih vrsta ili priroda gravitacije. U skladu sa izrečenim, kako bi gravitacija jedne planete "obojila" nečiji karakter u određenu osobinu?!
Kao večiti izgovor ljudi zamlaćenih astrološkim naklapanjima jeste "ali meni su sve osobine koje se vezuju za moj znak tačne". Slažem se i priznajem da jesu. Ali, ko od nas nije uporan, tvrdoglav, lenj, vredan, šarmantan, druželjubiv, umetnički nastrojen, vešt sa rukama, komunikativan, ćutljiv, povučen, lider, pametan, itd? Svako će se pronaći u opširnim spiskovima koji su generički i preopšti. A da ne govorim o tome da smo svi mi, listom, bez izuzetka skloni da mislimo da jesmo i ono što nismo, pa da iz te liste izaberemo karakteristike koje zapravo želimo da nas krase. Čak i kada se ponuda osobina skrati, npr. na uporan, ćutljiv i vešt sa rukama, svako od ovih 7 milijardi ljudi će moći da pronađe sebe i ove osobine u određenoj situaciji. Još jedna interesantna činjenica ovde, koju smo tako skloni da previdimo zbog očaravajuće fantazije jeste da se mi menjamo vremenom i događajima. Ko od vas, ako bi bio iskren, može da tvrdi da ima iste osobine sada i pre deset, dvadeset ili koliko već godina?
Sasvim je izvesno da su ljudi fascinantna bića, koja su uspela da se razviju do te mere da mogu da postavljaju pitanja sa nivom apstrakcije koji je zapanjujuć. Problem leži u tome što smo skloni objašnjavanju stvari kroz fikciju, verovanja i bajke, jer su ona, po pravilu, mnogo uzbudljivija, dramatičnija i bliža nama nego matematičko-fizička objašnjenja.
Takođe, jasno je da mi, koliko god smo primitivni, imamo potrebu da tragamo za odgovorom i u toj potrebi se okrećemo nebu, jer je istina da zvezde jesu naš dom, ali ne u trivijalnom smislu i laprdanjima astrologa, već u najdubljem fizičkom smislu. Svaki atom u našem telu je potekao sa neke zvezde: sa manjih atomi lakših elemenata, a sa udaljenih giganata atomi težih elemenata. Mi zaista jesmo deca zvezda i zvezde jesu na neki način naš dom. To možda objašnjava zašto svako od nas u sebi oseća žudnju kada pogleda u noćno zvezdano nebo, jer mi ne sanjamo o putovanju od kuće, mi želimo da se vratimo svom pravom domu.
Napomena: tekst je umnogome inspirisan radom Karla Sagana i serijom "Kosmos" koju preporučujem kao obavezno štivo za svakog.
