Rezime

Smešnim se može učiniti naša potreba da na kraju ipak sve nekako izmerimo, odmerimo, saberemo i oduzmemo i da, koliko god negirali tu potrebu, napravimo bilans, završni račun, presek stanja. Tako i ove, kao i svake druge godine, dolaze nam oni minuti kada je svako od nas (pomalo) svoj lični računovođa.

A ja pokušavam da sastavim bilans ove godine. Auh! Ovo je stvarno bila vožnja, rekao bih ili serija ... za one koji su pratili sapunicu.

Da zbrajam i ponavljam, nema vajde; ni za mene a ni za verne gledaoce (slušaoce) ove moje serije ... samo želim da nazdravim i mahnem godini koja nam ostaje iza leđa.

Pre svega, iskreno i od srca mi je žao što sam hodajući po svom putu morao da povredim nekoga. Kao i uvek, nikada to ne planiramo (ili ja verujem u to) niti reči vrede bilo šta ... prosto to učinimo i svi (u ovo više želim da verujem nego što sam siguran) grizemo svoje srce kad se to desi.

Zatim, želim da se od srca zahvalim svima onima koji su mene povredili; svima onima koji su mi rušili snove i iluzije. Ne nisam sarkastičan niti ironičan. Svaki grumen prašine koji sam pojeo na ovom putu je, siguran sam, definisao novog mene i izmenio put ... ili pokvario (ionako osetljiv) stomak.

Želim da zahvalim i onima koji su mi dokazali koliko (sa žaljenjem ovo prizanjem) nema sistema koji se daje definisati, niti odgovora koji se mogu pronaći; koji su me ostavili da se sabiram i oduzimam, da stalno tražim greške kojih nije bilo i odgovore koji ne treba da budu pronađeni.

Na kraju, želim da nazdravim i zahvalim nekolicini pravih prijatelja koji su bili uz mene kada su najjači vetrovi lomili moja krila i koji su znali da progutaju moju glupost, slepilo i iluzije. Znate da će moj luk pevati uz vas dokle god me ima.

Znam da nema reseta i da se ništa neće promeniti kada moji stave nove kalendare u kuhinji, ali pustite me da poverujem u to bar za nekoliko momenata i odlutam od onoga što jesam, od onoga što je put učinio od mene i ja od njega.

Ostajte dobro i vidimo se dogodine ...

Čuda

Mislim da me nikada neće prestati zabavljati niti iznenađivati priroda ljudske prirode. Ono što mi je jutros dalo povoda da uz šolju (mog omiljenog) "Earl Grey" čaja (sa mlekom) podelim par misli sa vama jeste odnos ljudi prema smrti. Ali ništa preterano duboko, niti fatalno, ništa morbidno ni ispitivački kako imam običaj da priđem tematici.

Samo mi je iznenađujuće neshvatljivo to koliko se ljudi zapravo i danas, posle 4-5 milenijuma neke (kakve-takve) civilizacije i njenih tekovina ponašaju kada je po sredi priča o smrti, odnosno umiranju. Kako je moguće da su neki delovi nas ostali toliko primitivni i nedohvatljiiv evoluciji ili čemu već?

Ono što me je jutros odvuklo od završavanja nekog (pametnijeg) posla jeste priča moje mame o nekom poznaniku koji je umro. A umro je tako što se spremao da pođe negde i samo je - umro. I to je jako čudno. Hm ... ali da, njoj je to stvarno jako čudno, kao i najvećem delu čovečanstva. Ne postoji momenat verovatno kada nas vest da je neko umro neće iznenaditi i čuditi ... jer smrt je tako misterozna rabota i mi nemamo drugo do da je se plašimo, čudimo i gadimo.

A ono što je meni momentalno prošlo kroz um, kao scena udarnog talasa nuklearne eksplozije jeste: a zar život nije mnogo veće čudo? Zar ono kako smo nastali nije mnoooogo veće čudo?

Zar najsavršenija matematika po kojoj se slagao i delio naš DNK nije čudo? Zar svaka ćelija, svako parče tkiva, svaka kost koja je rasla, zar to nije veće čudo? Zar svaka krasta koja se stvarala kada bi se posekli i koja je regenerisala kožu nije veće čudo? Zar milijarde milijardi ideja, osećaja, opažaja koje je ta osoba imala nije veće čudo? Zar svaka reč, svaki zvuk, svaki korak koji je napravila ta osoba nije veće čudo? Zar ono što je ona ostavila iza sebe nije mnogo veće čudo?

A smrt je sve samo ne čudo: samo puko gašenje, prestanak svih čudo koja sam nabrajao u redovima iznad. Čini mi se da je potreban ozbiljan tretman homo sapiensu da se ova tako jednostavna (i od strane mnogih vrsta odavno prihvaćena) stvar postavi na svoje mesto. Verovatno bi tada čuda imala drugačiji oblik, a život i smrt drugačiju vrednost (da ne kažem cenu, jer ćete se odmah prebaciti u ekonomsku klasu ovog voza).

Nije čudo ono što ne znamo, premda svi aktuelni centri očuvanja duhovnosti žele tako da ubede zbunjenog čoveka ... čudo je saznati i prihvatiti čudo u svom čudnom i divnom obliku.

Plovidba

Mnogo više nego nekoliko puta mi se učinilo kako je život okean, ogromno otvoreno more koje nas nosi, svakog u svojoj barci na nekad mirnim, a nekad pobesnelim talasima. Znam da ovo zvuči kao kliše, a oni koji me poznaju veoma dobro znaju koliko sam znoja dao u borbu protiv klišea i banalnosti ... ipak, ponekad su klišei neminovna rezultanta utvrđene istine, kako jednom nešto slično V. reče.

Interesantno stvar je da je poređenje života i okeana tako višeznačna, a samim tim i rogata stvar, jer svi mi znamo da smo deca koju u svom naručju ljulja boginja Idioglosija, i da imamo dar da ne razumemo jedni druge, premda se milenijumima u nazad jako trudimo da dokažemo drugačije.

Možda mi je jutrošnje poređenje došlo inspirisano mogućnostima koje baš kao na nepreglednoj okeanskoj pučini nosi i život; ili je misao sletela na rame nošena zabrinutošću i neizvesnošću koju oseća svaki moreplovac koji je danima otisnut od kopna; možda sam razmišljao i o svetionicima i onome kako se moreplovac, čije su oči previše dana gledale u plavetnilo, oseća kada uleda svetionik ... možda. Kao i uvek, možda je jedino za šta se imamo uhvatiti.

Počinjem da verujem da smo svi mi slepi. Da se rađamo slepi i da umiremo slepi. Otuda možda sve te ideje koje uspevamo da smislimo. Otuda možda izmišljanje svetionika koju su nam potrebni da nam uliju nadu u žile tokom plovidbe. Iako znamo da je većina njih lažna, totalno izmišljena i postavljena da pluta na sred okeana, ne možemo se otrgnuti kratkom osećaju sreće koji ispuni levo plućno krilo kada ugledamo jedan od tih (lažnih) artifakta.

Možda bi neki te svetionike mogli i nazvati nadama, i verovatno ne bi mnogo pogrešili. I svi ti različiti ljudi koje vidimo i srećemo, sva ta nasmejana, tužna, sumorna, zla, radna, naivna, glupava, genijalna, nespretna lica koja vidimo su zapravo samo gornji sloj, samo jedan nivo sveta koji leži zakopan duboko ispod. I sva ta lica su maska izgrađena na našem znanju ili neznanju o tome u kakvom mraku zaista obitavamo. A verujem čvrsto da i oni nasrećniji i najzadovoljniji znaju za taj mrak i da su svesni da ukoliko ne nastave da pale svoje svetionike, da će brzo otkriti koliko je čovek sitan u tamnom bespuću okeana.

Rečeno me navodi samo da zaključim da mi svi plovimo, verovatno bez finalnog cilja, jer ga ne možemo ni imati, a da je svako determinisanje "cilja" zapravo paljenje vatre u svetioniku koji će nam dati odrednicu, etapu kojom ćemo ploviti dok ta vatra gori u našim očima. I ukoliko budemo imali sreće, završićemo nekoliko etapa i na kraju ispiti čašu vina da proslavimo svoj životni uspeh i put kojim smo prošli ... a nećemo biti svesni (verovatno ni ne treba da budemo) da smo i dalje izgubljeni na okeanu i da nikakav put nismo pronašli.

Ali kao što rekoh ... verovatno ni ne treba da ga pronađemo. Jer život je kanda plovidba, a nama ne ostaje ništa drugo do izmišljamo svoje svetionike, da se vodimo njihovim svetlom i da prekrštamo prste u nadi da će svako novo bacanje kocke doneti baš onaj broj koji nam treba.

Ako se neko ponadao da su me ovi praznici zaveli na put religije ... pa, neka razmisli još jednom. Odavno postoji samo jedan bog u koga verujem, ali on nema ime.

Pohjola

Postoji u svima nama jedno mesto. Mračno. Samotno. Ono koje niko od nas ne želi da nosi u sebi, a opet ono koje je na neki čudan način potrebno našem biću. Zbog čega ... ne znam. Možda zbog ravnoteže, verovatno, ali ne ravnoteže među drugim stvarima, već ravnoteže radi same sebe.

Imamo mi puno imena za to mesto. I pesnici ih imaju. I mnogo je toga o tom mestu pisano i pričano, a opet, smešno malo rečeno. Kao da za njega važe posebni zakoni relativistike i da je potpuno usamljen i izolovan svemir, onaj koji nas je, svakog u sebi, zatočio u sebe. A opet, nije to mesto baš tako ni hladno. Često je to mesto naše jedino i pravo sklonište; jedino ostrvo gde smo sami sa sobom, iako je, paradoksalno, obitavanje na tom mestu progonstvo zbog nekog drugoga. Drugim rečima: često se sklanjamo u usamljenost samu samo onda kada smo usamljeni i napušteni. Ali ... tako je to.

Ali juče sam sasvim slučajno rešio da svoje mesto izmestim i da ga ovog puta ispunim nečim drugim. Naime, rešio sam da sebi priuštim jednu dugu (i hladnu) zimsku šetnju. Kao soundtrack za ovu šetnju izabrao sam bend Amorphis, i sjajni album "Skyforger". Za one koji nisu upoznati sa Amorhis-om (a verujem da velika većina nije) radi se o jednom finskom melodic/death metal bendu, ali potpuno unikatnom, čudnom, koji je svoj muzički opus zasnovao na pevanju o Kalevali, te finskim predelima i zaboravljenim bogovima. Pogađate zašto je izbor pao na baš ovaj album.

I tako, stavio sam slušalice u uši i pustio korake da me nose. Divno šrkipanje snega pod nogama, vedro zvezdano nebo, probodeno zvezdama iznad. I skoro pun Mesec, uokviren onom zimskom aurom. A na licu hladni i dragi dodir zimskog vetra ...

Lutajući tako, izolovan i zaključan u svom svemiru, srcem lutajućim po dalekoj Pohjoli, a koracima po zaleđenoj zemlji pored Save, po prvi put sam shvatio da mesto o kojem sam pričao, koliko god bilo usamljeno uvek ima jednog dragog gosta i prijatelja: nas same.

I bez obzira na to koliko gorčine svaki dan ispijemo zbog onoga što su nam druge osobe uradile (ili nisu), koliko god nereševih matematičkih problema koji počinju sa "a zašto je to uradila" postavimo pred sebe, koliko god bili dugi eoni čekanja sms-a i koliko god bila velika praznina ispod ćebeta u onim trenutcima pre nego što Morfej dođe po nas, uvek je tu jedan prijatelj koji će nas zagrliti i jedna osoba koja nas stvarno voli bez pretvaranja.

I mi nju trebamo da volimo. Bez pretvaranja.

Hladna fuzija

Kao da mi se učinilo da sam ipak previše vremena proveo u opsegu između #e8e8e8 i #333333. Tek, nakon toliko dana pokušaja hlađenja jezgra do tačke kada se i vatra zaustavlja, Ona se pojavila sasvim neočekivano i konačno mi nacrtala osmeh na lice.

Možda sam tajanstven, ali kao što rekoh prošli put dok ispijasmo čaj, svako od nas je knjiga, ali knjiga koja se da pročitati ... naravno ukoliko ste voljni da joj poklonite priliku da vam se otvori i prigrlite tajanstveni jezik kojim svaka knjiga šapuće.

Puno dana je prevaljalo preko mene teške misli i borbu sa onim unutrašnjim glasom, puno pitanja za koja sam morao da naučim sebe da mi odgovori na njih ne trebaju; puno senki je bilo potrebno da se zakloni Sunce da ne bi otopilo onaj osećaj i da bi u mraku lakše videli svetla u daljini, jer misli su ponekad kao Zvezde: ne možete ih jasno videti sve dok vaše oči zasenjuje bleštav sjaj grada. Ponekad se samo trebamo izmaknuti.

I tako, kada sam tražio odgovore, pitanja, opravdanja, relacije, mogućnosti i verovatnoće, Ona se pojavila baš niotkuda, i umesto popodnevnog čaja, uzela me za ruku i povela u šetnju. Lepo je bilo ponovo osetiti taj nežni ali čvrsti dodir na šakama.

I gledao sam je kako pleše oko mene, sva obučena u belo i čisto, Nju, jedinu za koju sam oduvek znao da je prava, jedinu inkarnaciju onoga iskonskog čemu težimo negde u daljini nas. I koraci su se pretvorili u muziku, a vreme se stopilo sa prostorom u nešto bezazleno i opuštajuće. Po prvi put, ni prostor ni vreme nisu bili igle koje nas bodu pod kožu.

***
Dok sedim i gledam kroz prozor razmišljam o tome koliko energije u svom životu progutamo i poklonimo, često na nebitne stvari, nebitne priče, nebitne ljude ... ali ovaj naš Univerzum je tako i posađen, zar ne?

Ravnodušnost?

Odavno nisam pisao, barem ne jezikom koji može da se pročita. Nikada se nisam plašio da nemam šta da kažem, već suprotnog: da imam da kažem previše toga. Previše toga što ionako ništa ne znači i onoga što ništa neće promeniti. Nikad. Dobro, možda nekad, jer moje verovanje u nasumičnost i verovatnoću mi svaku nemogućnost začini zrnom skrivene verovatnoće ... nah, ionako nije bitno.

Osećam da ne moram da pišem šta je novo: oni koji trebaju i žele da znaju ionako znaju. Svi mi smo knjige, otvoreni i dostupni, samo je pitanje koliko je čitaoc zainteresovan i tako je uvek. I u svemu.

A kako svet izgleda kroz moje oči? Pa ne znam, iskreno. Kao i uvek ... uh to uvek ... previše drame oko stvari koje to ne zaslužuju, ali i oko onih koji to zaslužuju, tako da uvek stignem do proplanka sa koga više ne mogu razaznati ništa jasno, tako da i moje vilin oči više ne mogu jasno videti.

Nade, misli, izgledi, ples sa verovatnoćom, razočarenje, nerazumevanja, emocije, razlozi, odgovori, čekanja ... smiksano u tom blenderu marke "Život", kupljenom u kineskoj radnji, bez ikakvog razloga i povoda.

Ali to je ionako još jedan mali trn u mojoj kruni, i verovatno ne bode drugačije od ostalih. Osim što bode svežije. Znam da će ionako pre ili kasnije neki drugi trn preuzeti njegovu ulogu, pa mi je svejedno.

Mislite da govorim o ravnodušnosti? Onda stvarno ništa ne znate ...