Leto

Zapravo me je oduvek fascinirala naša (ljudska) uslovljenost klimatskim faktorima (da ne kažem vremenom), odnsono fakat da se, uz sve civilizacijske alate i pomagala nismo preterano odaljili od dalekih nam predaka i da se, baš kao i oni, ponašamo u skladu sa godišnjim dobima.

Leto je za mene oduvek (dobro, ne znam da li oduvek, ali recimo tako) bilo veoma mučno godišnje doba. Mrzim vrućinu, mrzim kad me sunce peče, mrzim da se znojim. Mada, kad bolje pogledam, mogao bih pronaći stotine zamerki za bilo koje godišnje doba, takođe. Talenat, šta li ...

Leto (uz sve što sam naveo) mrzim i zbog toga što je to definitvno sezona kada lepo i jasno osetim kako mozak spakuje svoje kofere, i u stilu holivudskog glumca kaže "rođače, ja odoh na Halkidiki, da jedem masnog girosa i gledam one garave grkinje, a ti kako hoćeš". I eto ... najčešće se osećam da plivam u tom bezmozgnom stanju, dok se borim za kiseonik koji je odavno spalilo sunce u direktnom sudaru sa betonom.

S tim u vezi, leto je vreme kada gubim na oštrini i kada se lovac kome zima daruje keen eyes, sharp mind (oštro oko, oštar um) pretvara u onu simpatičnu, dragu i potpuno besmislenu igračku koju smo kupovali po eksurzijama na Oplencu i Aranđelovcu - ljigavu lopticu (ako smo to tako zvali) ... znate onu što se bez razloga lepi na sve, a deca je još bezrazložnije vole ...

E sad, ima nekih koji se neće složiti sa ispričanim, i odmah da kažem da se i ja slažem sa njima u pogledu neslaganja, odnsono da se zajednički slažemo da se neslažemo jedni protiv drugih ... kako god.

S tim u vezi, apelujem na sve da se pokrene inicijativa pod nazivom "Preko leta pameti nema" i da se svi poslovi, sve obaveze, dešavanja i slično odlože za septembar, kada nam se mozgovi vrate iz Halkidikija, Marmarisa, Budve i ostalih dalekih i egzotičnih destinacija.

Hm, apsurdno il' ironično, sad shvatam zašto ljudi hrle u navedene turistička mesta ... samo da obiđu svoj mozak :)

Zaključka (na koji ste verujem navikli) ovog puta nema ... pa leto je!

Tattoo

Odmah na početku da saopštim da naslov posta nema ama baš nikakve veze sa mislima koje ću pretvoriti u nešto čitljivo, kako bi ih neko mogao konzumirati.
Zapravo, tražeći naslov za temu ovog članka po glavi su mi se motale reči Milana Mladenovića "laž i mimikrija, jako dobar tattoo" ... eto sad znate i temu današnjeg predavanja.

Zapravo, ovaj članak je pronašao svoje mesto u binarnom zapisu nakon čitanja jednog mog ranijeg članka ("Linija") u kome se govorilo o nerazumevanju.

Često razmišljam o fenomenu mimikrije kod ljudi, i laži, ali ne u nekom negativnom kontekstu. Jer, na posletku, nisu li mimikrija i laž veštine koje učimo čim udahnemo vazduh? Sigurno onda ne mogu biti tako loše. Uostalom, kao i sve ... samo ako skinete one čudne naočare koje nosimo i koje imaju tendenciju da svet predstave crno-belim. Ovde osećam da postoji jedna kuka o koju planiram da se okačim kasnije ...

Fascinira me snage sile koja nas goni da se pretvaramo, da deformišemo svoje misli, stavove pa i fiziku tela samo zarad ostvarenja (istina jedne od primarnih) potrebe za samodokazivanjem i društvenim prihvatanjem. Hm, i onda neko kaže da je to loše ... čak i ako jeste, hvatajte za vrat onoga ko je pisao kernel, ne one koji su ga ničim izazvano nasledili.

Ta sila će često učiniti upravo suprotan efekat od onoga što bi trebalo da učini, ali tu se onda otvaraju (uz zapažen dramski efekat) nova vrata ljudskog paradoksa: druga strana (zbog koje je sila uopšte i počela da deluje) će da pozitivno prihvati sliku koja je deformisana zbog želje da se dopadne drugoj strani. Ima li ovo uopšte smisla kad pročitate? Nema, i naravno da nema, ali tako stvari rade.

Najčešće će ta deformacija zapravo signalizirati drugoj osobi da ona nije to što izgleda da jeste i poslati poruku da je (deformacija) učinjena kao zalog za dopadanje. E tada druga strana pali dekoder, i kreće ono što se nazive reversing onoga što je prva strana htela da postigne deformacijom. U međuvremenu, prva strana nije svesna da je dekoder uključen i počinje da menja enkripciju koda ... posle nekoliko ciklusa, rezultat je fantastično jasan i ironično jednak samom startu operacije: tu niko nikoga zapravo ne razume. Ali (sa velikim akcentom na ALI) obe strane shvataju svoju povezanost koja je nastala u procesu kodiranja/dekodiranja signala te zajednički proslavljaju trijumf uspeha. Zanimjivo, zar ne?

I generalno, obe strane se osećaju pobednički i pune samopouzdanja jer misle da su otkrile onu drugu stranu ... eh, lipo li je sve to.

Eto, tako se mi iz dana u dan tetoviramo, želeći da kažemo što više drugoj osobi (ili osobama) a da ipak zadržimo to nekako u tajnosti, jer je sila koja će odvojiti tajnost od netajnosti zapravo ekvivalentna stepenu jačine veze (tumačiti vezu kao bilo koju relaciju među ljudima). Rekao bih da se na kraju sve nekako zlobno vrati u fizičke kontekste ili je najlakše njih objasniti.

Bilo kako bilo, nastavljamo se pretvarati jer na kraju krajeva, to svi volimo i to nam treba ... a i kako ne bi ... ili zašto ne bi?

Nevernik

Dugo sam razmišljao o tome šta bih mogao pisati na ovaj moj pomalo zaboravljeni blog. Paradoksalno je to što kada imamo toliko toga reći, reči jednostavno ne nalaze svoj put. I upravo se to dešava ... uvek.

Znate, pokušavam sebe da odredim i ubedim kao nevernika u verovanja i kao vernika u neverovanja, uvek gladnog hladnoće metalne ploče obdukcionog stola nauke, fizike i racionalnih objašnjenja ... i taman kada se već svako dovoljno smori da dođe u iskušenje da mi nalepi nalepnicu da na kojoj piše "posmatra svet bez duše" ja onda kažem onako kako ja vidim stvari i kako ih osećam, izvan granica razuma. I onda tajac. A nakon tajca (ako je ovo ispravan oblik) sledi negiranje onoga što sam rekao kao neverovatnog od strane onih koji se deklarišu da veruju u neverovatno. Hm ... čini se da dolazi do sukoba verovatnog i neverovatnog na beskrajnog njivi verovatnosti ...

Ne znam, meni je sve to čudno i verovatno neću nikada dovoljno odrasti u svojim očima da bih se prestao čuditi takvim stvarima. A i zašto bih odrastao? I tim argumentima pokušavam da ubedim sebe, ali na sreću, nisam preterano ubedljiv. I gde je zapravo ta granica?

Ako je odrastanje nabijanje plastiče kese na glavu i gledanja u svoju muku kroz samo dva proreza za oči (što hteli to da priznaju ili ne, većina sveta zapravo i radi) onda neka hvala ... evo samo ću da stavim etiketu na čelo "neodrastao".

Nazad pod šine mašine ... u poslednje vreme svedočim zatvaranju velikih kružnica jednom davno otvorenih i življenih. Bez preterane želje za bavlljenje trigonometrijom (koja mi i nije bila baš jača strana, priznajem), čini se kao da se još jednom, finalno, sabiraju svi tangensi i kotangensi, sinusi i kosinusi i završavaju davno započeto tkanje rozeta. Postoji li svrha? Hm, zadržaću pravo da ne odgovorim na to pitanje.

I baš kao u davna vremena Trećeg Razdoblja, ponovo se sklapaju alijanse, zaboravljene niti među prijateljima se ponovo pletu i svedoče o povezanosti na nivoima koji postoje samo među prijateljima.

I ponovo osećamo kako je divno razmišljati o Gvaihiru, i snazi njegovih krila koja nagone oblake na beg preko plavetnila neba. I ponovo hodamo pod sjajem Orionovog opasača, osećajući slobodu i mir koju nam uliva to savršenstvo haotičnog tkanja ...

I posle ja nevernik ... haj'te molim vas!