Hm, ne želim da ovo bude neka computer freak priča, jer (na sreću) još uvek nema previše ovakvih kao ja ... ali danas imam povoda za priču sa ovakvim naslovom.
Naime, danas sam pazario hard disk od 640 GB, što u zbiru sa postojećih 150 GB (super brzim - a i još više super skupim - Raptorom) iznosi oko 800 GB ... bre!
I sad je počelo ono zbog čega sam i uložio u zidanje magaze ... tovarenje svakojakog đubra u istu tu magazu!
Eh, svaki dan se smejem tata-Radiši zbg njegove hrčkovite-kompulzivne opsesije da sve skuplja i stavlja u podrum, međutim, mislim da je on za mene mala beba! Ukoliko bih mogao da nekako izvadim podatak koliko sam dao para (i koliko vremena sam potrošio) na kupovinu praznih CD/DVD-ova (kojih sada čini mi se imam u hiljadama u kući) verovatno bih došao do računice od jednog dobrog polovnog automobila!
Da li je to bolest il' samo poremećaj, verujem da će nauka objasniti u godinama koje dolaze, ali evo samo jedan podatak: imam preko 3600 albuma i to samo iz oblasti rock/metal žanra i verovatno još oko 400-500 koji nisu u toj branši. Da ne spominjem količinu filmova, softvera, igara, beskrajnih back-upova koja sam godinama brižljivo slagao, katalogizirao, prepakivao, ponovo rezao, ponovo katalogizirao ... i tako u nedogled.
Sad je došlo na red da tih 3600 albuma prebacim u magazu, tj na novi Hard disk ... suludo, zar ne?! Kad bih uzeo da slušam sve što ću imati u tom folderu (dakle tih 3600 albuma) trebalo bi mi oko 120-150 dana uzastopnog slušanja 24/7 ... Eto, sad sedim, kucam ovo, smejem se, i ne verujem šta upravo radim!
Iako sam muzički fan, verujem da sam od sve te količine albuma pustio možda samo 20%, a slušam verovatno samo 5% ... a to me opet ne sprečava da svakodnevno obogaćujem svoju kolekciju za 10-20 novih albuma ....
I dokle tako? Pitam upravo samog sebe ... pa ne znam. Ludilo je u progresu, rekao bih, i nije sad red da se zaustavlja kad je krenulo. Za ludilo nema krize, pa neka se kotrlja kad je krnulo!
уторак, 28. април 2009.
четвртак, 23. април 2009.
?
Postoje dani kada ti prosto ništa ne ide od ruke. U nedostatku ozbiljne kritike na svoj račun, jedino što možeš sebi da priuštiš jeste ćutanje.
уторак, 14. април 2009.
Sweet Revenge
Pre nekog vremena sanjam da sam krenula na more. Na sebi sam imala, ni manje, ni više, nego haljinu u kojoj sam pošla u prvi razred, tačnije, drugi dan prvog razreda (onaj prvi dan je rezervisan za upoznavanje mama i učiteljica).
Sva ushićena, onako bucmasta od zdravog života na sremskim njivama, u toj beloj haljini sa žitaricama, cvećem i volanima, sa djačkom torbom, u kojoj su morale da budu sve knjige (od bukvara do prirode i društva), sveske u kocke, kao i one sa malim i velikim linijama i pernica, čvrsto sam stisnula bratovu ruku i hrabro krenula u novi svet. Škola kao pojam za mene nije bila potpuna nepoznanica, jer sam skoro celu godinu provela u bratovom razredu, ali deo škole u koji sam zakoračila je do tada bio neispitana teritorija. Naravno, čim su moje nožice stale na ispucane betonske ploče školskog dvorišta, bez obzira na činjenicu da smo poranili i da nema nigde nikog, brat je nestao. Izbezumljena od straha, šetala sam po nepreglednom dvorištu, tražeći ga, osvrćući se posle svakog koraka, da slučajno ne bih izgubila školsku zgradu iz vida, a onda – briznula u plač. Taj svet je bio izuzetno negostoljubivo mesto: prazno, bez dece i boja. Nisam znala gde se tačno nalazi bratova učionica. Znala sam da me od iste deli nekoliko svetlosnih godina, ali tog trenutka sam čvrsto odlucila da krenem i pronadjem to svoje voljeno biće i sa njim podelim svu tu muku (naravno, naivno kao svako dete ne znajuci da je upravo to biće krivo za novonastalu situaciju). I tako sam se, u stilu hobita, upustila u epsku avanturu: kroz paviljone i dugačke, hladne hodnike, pored i kroz hiljadu vrata, uz i niz zelene stepenice, u haljini sa žitaricama, sa velikom torbom na ledjima. A onda sam na školskom dvorištu ugledala krug stvoren od nekoliko djaka i medju njima to poznato lice i, brišući suze, poletela prema njemu. Pogledao me i, ne skrivajući stid zbog uplakane male napasti pred sobom, okrenuo ledja i još čvršće zatvorio krug, kako bih shvatila da mi tu nije mesto. I tako mi je u 6-toj godini života svet prvi put pao na glavu! Plakala sam i kuckala po njegovoj torbi, kako bi se okrenuo i posvetio mi pažnju, ali ništa od toga se nije desilo i tako sam sa gomilom suza u ustima morala da se pomirim sa osećajem odbačenosti i pronadjem put nazad. To je bio prvi korak ka mom osamostaljenju. Uspela sam čak i da nadjem prečicu do svoje učionice. Ugledala sam Senada, dečaka koji je sedeo preda mnom prethodnog dana na prozivanju i shvatila da svet postaje bolje mesto. (nekoliko meseci kasnije) … Kako sam bila smotano dete, često sam gravitirala ka nekom blatu i odlikovala me izuzetna sposobnost da ga pronadjem i upadnem u isto. I tako je jednog dana neko pokucao na vrata učionice II3 »Učiteljice, izvinjavam se što vam prekidam čas. Da li može Zoran Perin da izadje da odvede sestru kući, pošto je upala u blato?« Bila sam kaljava od glave do pete! Učiteljica me je pokrila nekim plakatom sa saobraćajnim znacima, kroz koji je probijala siva voda. Iako situacija nije bila namerno izazvana, bila je to svojevrsna osveta. Platila bih danas da vidim Zokijev izraz lica dok je kroz glavnu ulicu Šapca vukao omraženo biće, obučeno u drečavo-roze trenerku sa Gunisima, umotano u tapet iz auto-škole.
Sva ushićena, onako bucmasta od zdravog života na sremskim njivama, u toj beloj haljini sa žitaricama, cvećem i volanima, sa djačkom torbom, u kojoj su morale da budu sve knjige (od bukvara do prirode i društva), sveske u kocke, kao i one sa malim i velikim linijama i pernica, čvrsto sam stisnula bratovu ruku i hrabro krenula u novi svet. Škola kao pojam za mene nije bila potpuna nepoznanica, jer sam skoro celu godinu provela u bratovom razredu, ali deo škole u koji sam zakoračila je do tada bio neispitana teritorija. Naravno, čim su moje nožice stale na ispucane betonske ploče školskog dvorišta, bez obzira na činjenicu da smo poranili i da nema nigde nikog, brat je nestao. Izbezumljena od straha, šetala sam po nepreglednom dvorištu, tražeći ga, osvrćući se posle svakog koraka, da slučajno ne bih izgubila školsku zgradu iz vida, a onda – briznula u plač. Taj svet je bio izuzetno negostoljubivo mesto: prazno, bez dece i boja. Nisam znala gde se tačno nalazi bratova učionica. Znala sam da me od iste deli nekoliko svetlosnih godina, ali tog trenutka sam čvrsto odlucila da krenem i pronadjem to svoje voljeno biće i sa njim podelim svu tu muku (naravno, naivno kao svako dete ne znajuci da je upravo to biće krivo za novonastalu situaciju). I tako sam se, u stilu hobita, upustila u epsku avanturu: kroz paviljone i dugačke, hladne hodnike, pored i kroz hiljadu vrata, uz i niz zelene stepenice, u haljini sa žitaricama, sa velikom torbom na ledjima. A onda sam na školskom dvorištu ugledala krug stvoren od nekoliko djaka i medju njima to poznato lice i, brišući suze, poletela prema njemu. Pogledao me i, ne skrivajući stid zbog uplakane male napasti pred sobom, okrenuo ledja i još čvršće zatvorio krug, kako bih shvatila da mi tu nije mesto. I tako mi je u 6-toj godini života svet prvi put pao na glavu! Plakala sam i kuckala po njegovoj torbi, kako bi se okrenuo i posvetio mi pažnju, ali ništa od toga se nije desilo i tako sam sa gomilom suza u ustima morala da se pomirim sa osećajem odbačenosti i pronadjem put nazad. To je bio prvi korak ka mom osamostaljenju. Uspela sam čak i da nadjem prečicu do svoje učionice. Ugledala sam Senada, dečaka koji je sedeo preda mnom prethodnog dana na prozivanju i shvatila da svet postaje bolje mesto. (nekoliko meseci kasnije) … Kako sam bila smotano dete, često sam gravitirala ka nekom blatu i odlikovala me izuzetna sposobnost da ga pronadjem i upadnem u isto. I tako je jednog dana neko pokucao na vrata učionice II3 »Učiteljice, izvinjavam se što vam prekidam čas. Da li može Zoran Perin da izadje da odvede sestru kući, pošto je upala u blato?« Bila sam kaljava od glave do pete! Učiteljica me je pokrila nekim plakatom sa saobraćajnim znacima, kroz koji je probijala siva voda. Iako situacija nije bila namerno izazvana, bila je to svojevrsna osveta. Platila bih danas da vidim Zokijev izraz lica dok je kroz glavnu ulicu Šapca vukao omraženo biće, obučeno u drečavo-roze trenerku sa Gunisima, umotano u tapet iz auto-škole.
Пријавите се на:
Постови (Atom)