Mrzim saobraćaj. Ustvari, mrzim nekulturu među ljudima koja se sjajno demonstrira u saobraćaju.
Pokušavam uporno i istrajno, već godinama, da utvrdim zašto se ljudi ponašaju tako kako se ponašaju kad se nađu za volanom.
I stalna mi je dilema: da li su oni takvi i van saobraćaja ili to sedenje u mašini iz čoveka izvuče samoživu zver koja tu uvek čuči.
Dakle, dva moguća rešenja. Ali koje je pravo ...
Puno pitanje se tu nameće:
Zašto je tako teško dati žmigavac?
Zašto izletati iz ulice/trotoara i igrati na kartu "taj koji dolazi će da prikoči"?
Zašto toliko žuriti?
Zašto demonstrirati snagu od 200 "konja" kad mi je jasno da si konj i bez tog auta?
Zašto odvrneš radio do kraja kad slušaš Seku Aleksić ... pokušavaš da mi pokažeš da si Baja? Sorry matori, nema toga u opisu kulture.
Zašto legneš noću na sirenu kad vidiš "brata" na ulici pa je obavezno da prikočiš i da se javiš "bratu" ? ... brate!
Zašto je reč "tolerancija" tako strana i neprilična?
I tako dalje ...
Nažalost, verujem da se moj rečnik psovki i domišljatost u istima eksponencijalno povećao od kada sam počeo da vozim auto. Ljut sam na sebe što dozvoljavam da me takve neke stvari iznerviraju, izvedu iz balansa, pa još nateraju i da opsujem ...
Znam da se time stavljam u ravan (makar verbalno) sa braćom u čije krajeve još evolucija nije svratila, samo što su banane zamenili mobilnim telefonom koji vrlo rado konzumiraju u vožnji ... verovatno jer imaju jako dobar razlog da u tim važnim momentima budu u vezi sa nekim svojim "bratom" ...
I tako. Ima na ovu temu da se piše i piše, a meni upravo došla M. pa ćemo da gledamo neki film ... ima vremena da se bavimo ovom tematikom.
Moj brateeeeeeee!
субота, 31. јануар 2009.
O civilizaciji Vol.1
Spremao sam se da napišem jedan lep, dugačak, onako hejterski post (otkud to kod mene, jel?) na ovu temu ... i krenuo sam da posložim sve ono što bih želeo reći i shvatio da tu ima da se piše mnogo bre!
A onda čujem kako je Mile Kekin (pevač "Hladnog piva") sve to rekao u samo par stihova. Dakle, dok ja ne poslažem svoje misli, pročitajte kako je Mile sa tako malo reči rekao tako puno.
"A da jednostavno ugasim motor
odvežem pojas i udahnem duboko
zalupim vratima jako, mahnem koloni
i krenem polako pješice prema zori
A da se jednostavno prošetam kroz grad
ravno kroz centar i predgrađe
sve dok uz rijeku ne pronađem hlad
i tamo legnem ko posađen
Daleko od znojnih truba, psovki, kočnica
kao puž nečujno uvučem ticala ... "
A onda čujem kako je Mile Kekin (pevač "Hladnog piva") sve to rekao u samo par stihova. Dakle, dok ja ne poslažem svoje misli, pročitajte kako je Mile sa tako malo reči rekao tako puno.
"A da jednostavno ugasim motor
odvežem pojas i udahnem duboko
zalupim vratima jako, mahnem koloni
i krenem polako pješice prema zori
A da se jednostavno prošetam kroz grad
ravno kroz centar i predgrađe
sve dok uz rijeku ne pronađem hlad
i tamo legnem ko posađen
Daleko od znojnih truba, psovki, kočnica
kao puž nečujno uvučem ticala ... "
четвртак, 29. јануар 2009.
Ništa nije sveto ...
Nisam ni planirao da pišem jutros. Previše posla u zadnje vreme, konačno sam dobio jedan valjan posao (za sada je samo jedan projekat koji radim mesec dana) ali ko zna ... postoji neka mogućnost da mi postane i stalni posao ... nikad se ne zna. Što kažu ljudi, kocka ima 6 strana (a ja bih dodao da one FRP imaju i po 22 ).
Nego ... slušam B92, i idu reklame. I ide reklama za onog Bregovića, njegov novi album ... svakim danom mi je taj lik sve gnusniji i odvratniji. Ako je to uopšte moguće, mislim to da neko ko ti je tako gnusan postaje još gnusniji ...
Naime, reklama počinje sa povikom "Alkohooool". Kao prvo, to mož' da bude zanimljivo samo neukoj populaciji na ex-Yu prostorima. Odmah ću i da objasnim zašto:
kao i sve što je ikada Bregović uradio, čak je i ta rečenica kopija, plagijat, i to plagijat velikog hita Ozzy Osbourne "Crazy Train" (ko mi ne veruje evo mu linka http://www.youtube.com/watch?v=RBajxqM0J4M&feature=related) ...
Kao drugo ... nema drugog.
Da ne dužim dalje, pošto sam već iznerviran, ono što je najgore je to što se taj novi album prodaje na "kilo", u fazonu "uz ovaj CD koji košta 500 dinara dobijate 3 para čarapa i 2 tegle ajvara" ...
Alo breee!?! Na šta to sve liči?
Nije Bregović usamljen primer, nažalost, već to je mainstream zadnjih godina. Nažalost.
Jel tol'ko kriza da "umetnik" (ovde smatrajte da stoji znak pitanja u fontu bold 888px) mora da prodaje svoje delo uz žvake, porno časopise, dnevnu štampu i tečni sapun?
Gadim se cele te šarade, i ne mogu ni da pomislim da bih ikada dozvolio da se moje delo (mislim na CD koji ću možda nekada, ikada snimiti) nađe u prodaji na trafici ... radije bih stajao lično na ulici za kartonskom kutijom i delio ga prolaznicima za DŽ.
Citiraću "Hladno pivo":
Ništa nije sveto, sve je bruto i neto, sve je zabava ...
Nego ... slušam B92, i idu reklame. I ide reklama za onog Bregovića, njegov novi album ... svakim danom mi je taj lik sve gnusniji i odvratniji. Ako je to uopšte moguće, mislim to da neko ko ti je tako gnusan postaje još gnusniji ...
Naime, reklama počinje sa povikom "Alkohooool". Kao prvo, to mož' da bude zanimljivo samo neukoj populaciji na ex-Yu prostorima. Odmah ću i da objasnim zašto:
kao i sve što je ikada Bregović uradio, čak je i ta rečenica kopija, plagijat, i to plagijat velikog hita Ozzy Osbourne "Crazy Train" (ko mi ne veruje evo mu linka http://www.youtube.com/watch?v=RBajxqM0J4M&feature=related) ...
Kao drugo ... nema drugog.
Da ne dužim dalje, pošto sam već iznerviran, ono što je najgore je to što se taj novi album prodaje na "kilo", u fazonu "uz ovaj CD koji košta 500 dinara dobijate 3 para čarapa i 2 tegle ajvara" ...
Alo breee!?! Na šta to sve liči?
Nije Bregović usamljen primer, nažalost, već to je mainstream zadnjih godina. Nažalost.
Jel tol'ko kriza da "umetnik" (ovde smatrajte da stoji znak pitanja u fontu bold 888px) mora da prodaje svoje delo uz žvake, porno časopise, dnevnu štampu i tečni sapun?
Gadim se cele te šarade, i ne mogu ni da pomislim da bih ikada dozvolio da se moje delo (mislim na CD koji ću možda nekada, ikada snimiti) nađe u prodaji na trafici ... radije bih stajao lično na ulici za kartonskom kutijom i delio ga prolaznicima za DŽ.
Citiraću "Hladno pivo":
Ništa nije sveto, sve je bruto i neto, sve je zabava ...
среда, 21. јануар 2009.
Iron Maiden ... u mome selu!
Jutros mi se desilo nešto prilično šokantno.
Krenem ja na posao,sva pospan i još ne odmoren od proteklog dana, za razliku od kiše koja je bila baš živahna; nabijem kapu na glavu, kišobran u ruci i krenem polako ... i uz put, krajičkom oka ugledam plakat za koncert IRON MAIDEN.
Momentalno razbuđivanje. Nije meni novost da Maiden svira u Beogradu 10. februara, nego činjenica da se to ustvari dešava!
Odmah sam se setio veselih devedesetih kada sam kao klinac ulazio u taj svet i kada sam samo maštao o bilo kakvom koncertu, kojih tada (sećate se tog milog vremena?) nije bilo, baš kao hleba, ulja, struje ... Sećam se kako sam gledao snimke sa koncerata pa se čudio kako po tamo nekim mestima u nemačkoj izlepljene plakate za koncerte i verovao sam da to nikada neću doživeti u ovoj zemlji.
I eto, zastao sam i blenuo u plakat nekoliko minuta neverujući u ono što vidim.
Dakle, veliki Maiden stig'o i u moje selo ...
понедељак, 19. јануар 2009.
Reklama
"Vesna" reče zanosna plavuša u svojim ranim dvadesetim "kako je tvoj veš TAKO beo?"
Na to, simpatična azijatkinja se okrene, napravi pauzu u pružanju svojih 276 čaršava i ponosno reče:
"To je zato što koristim XYZ prašak!"
Na te teatralne reči, njena komšinica, Milena, se zabezeknu i reče:
"Pa postoji neki prašak koji to može?!?!"
"Naravno," potvrdi simpatična azijatkinja Vesna "XYZ sadrži tetra-nano-sega-mega PLAVA zrnca koja imaju ugrađen sistem samodetekcije prljavštine, i zato je moj veš tako beo!"
Na te ozbiljne reči, čak se i njihova deca, simpatične plavuškaste dvanaestogodišnjakinje prestadoše igrati, pa jedna reče:
"Mama, i mi moramo imati taj prašak!"
S njenim mišnjenjem se složio i zlatni retriver koji se tu od nikud pojavio, a onda Vesna šapatom reče komšinici, pokazujući na prosedog baju koji izlazi iz džipa od cca 50 godina:
"I mom mužu se dopada ovako čist i mek veš, hi hi hi!"
Na to, simpatična azijatkinja se okrene, napravi pauzu u pružanju svojih 276 čaršava i ponosno reče:
"To je zato što koristim XYZ prašak!"
Na te teatralne reči, njena komšinica, Milena, se zabezeknu i reče:
"Pa postoji neki prašak koji to može?!?!"
"Naravno," potvrdi simpatična azijatkinja Vesna "XYZ sadrži tetra-nano-sega-mega PLAVA zrnca koja imaju ugrađen sistem samodetekcije prljavštine, i zato je moj veš tako beo!"
Na te ozbiljne reči, čak se i njihova deca, simpatične plavuškaste dvanaestogodišnjakinje prestadoše igrati, pa jedna reče:
"Mama, i mi moramo imati taj prašak!"
S njenim mišnjenjem se složio i zlatni retriver koji se tu od nikud pojavio, a onda Vesna šapatom reče komšinici, pokazujući na prosedog baju koji izlazi iz džipa od cca 50 godina:
"I mom mužu se dopada ovako čist i mek veš, hi hi hi!"
субота, 17. јануар 2009.
Kinesko-srpska nova godina
"Srećna ti Nova godina, ova naša, Pravoslavna"
Meni ova sentencija zvuči kao idealni poziv na sveobuhvatni rat. Bar je tako pre bilo. Pre bih se odmah prebacio u stanje ratne gotovosti, i krenuo sa baražnom vatrom iz velikog kalibra, kao uvertirom za napad avijacijom, a zatim pokrenuo tenkove i oklopna vozila sa podrškom pešadije ... i sve to zato što mrzim kad ljudi pričaju gluposti i kad me smaraju pomodarijom.
Pre nego što zaustite da mi zapušite usta, poslušajte šta imam reći.
Kao prvo, kako Nova godina može biti pravoslavna, muslimanska, budistička, itd? Meni se nekako činilo da je Nova godina termin najuže vezan za vreme, a nisam siguran koliko Vreme, kao fizički pojam uopšte mari za naše budalaštine. Ono je tu bilo i pre 200 milijardi godina, teklo je i dok se nije desio Veliki prasak, forimarle Nebule, zvezde, planete, život, dinosaurusi i sve ostalo.
Uh, upravo sam shvatio da sam ovom rečenicom zabio viljušku u oko kreacionistima koji kažu da sve to nije istina. OK, možda ste i vi u pravu, ali računajte da je vervatnoća da ste vi ili ja u pravu 0.5, odnosno 50% i zato se ograđujem da sve što pišem ostaje u tih 0.5.
Dakle, čisto sumnjam da je Vremenu ova naša (ljudska, mislim) sprdnja od pravljenja kojekakvih kultića, božanstava i sličnog koja traje par hiljada godina, uopšte zanimljiva; ono je teklo stotinama milijardi godina i bez nas i naših religija koje tvrde da ništa ne može da teče bez njih. Sic! Ili što bi naš narod rekao "Eto ti ga na!"
Sledeći fenomen koji je stvarno fenomen je to što Srbi, selektivno poštuju različito računanje vremena. Mi smo ustvari narod koji najviše primenjuje teoriju relativnosti, onog čike sa velikim brkovima i čupavom kosom. To je verovatno što je i on Srbin, odnosno, postoje špekulacije da mu je žena Srpkinja i da je ona ustvari sve to napisala, jer je ona Srbin, a mi Srbi smo pametni.
Naša relativnost se ogleda u tome što za samo 3 (slovima: tri) dana u godini mi odbacujemo mrski Tuđi kalendar i onda preigrlimo Naš, pravoslavni, koji je, by-the-way, Julijanski, odnosno Rimljanski. Njega je uveo Julije Cezar 45 godine pne, inače poznat kao neko ko je dao neprocenjiv podsticaj hrišćanskoj religiji.
U samo ta 3 (i slovima:tri) dana mi se setimo svoje posebnosti, osetimo tu neku plemensku združenost, pohrle nam lepa osećanja pa onda od te silne ljubavi počnemo da šaljemo jedni drugima sms poruke u stihu i prozi, oličenje cyber-seljoberizma i neiskrenosti koja počiva u beskonačnom prosleđivanju poruka tipa:
"SRPSKI mislim, SRPSKI dišem, SRPSKI zborim, SRPSKI pišem, SRPSKU crkvu obilazim, moje milo SRPSTVO pazim, za njega se Bogu moli, PRAVOSLAVLJE sveto volim i krstim se sa TRI prsta, tradicija to je SRPSKA, i dičim se jer imam, SRPSKO srce u grudima, pa ću noćas, kao i ti, SRPSKU Novu proslaviti, a u to ime imam želju, da je čekaš u veselju, u radosti i ljubavi, ukućani da su zdravi, svaka sreća da vas prati, da se dobro dobrim vrati"
"Nije brate mala stvar promeniti kalendar, zato svaki Srbin, druže, živi 13 dana duže. I Srbija nek je slavna srećna nova pravoslavna"
"Badjaci ti sretni novi, Bog neka te blagoslovi, nek’ ti srećom dom zablista, jer slaviš rođenje Isusa Krista. Sretan Božić!!!!"
"Nek Ostroški Vasilije čuva tvoje najmilije, a - nebeska dobra vila u pomoć ti uvek bila. Mir Boziji"
I da ne nabrajam više, znate na šta mislim ...
Jad i beda. Čemer.
Nekada sam odmah odgovorao na ovavke bullshit-ove (ne mogu da prevedem ovu reč, jer nemamo dovoljno dobar prevod), upinj'o se da kažem koliko je to besmisleno, a onda sam shvatio da stvarno nema poente. Ko želi da potroši nekoliko dinara šaljući mi taj bullshit, pa neka potroši. Imam opciju za brisanje koju odmah i iskoristim i to je to.
Srećan veseli pošiljaoc, a Telekom i ostali provajderi još srećniji. I svima lepo.
Ostaje samo jedno nerazjašnjeno pitanje:
šta ćemo sa Novom godinom, ovom Kineskom? Bez zezanja, mislim da je problem ozbiljan, a posebno za Kineze koji žive u Srbiji.
Ostaje misterija da se vidi kako će oni sada da slave svoju Novu godinu, po julijanskom ili gregorijanskom kalendaru.
Mislim da je stvar ozbiljna i da bi eventualno ne rešavanje iste imalo značajne posledice na poljuljanu ekonomsku situaciju.
Dragi P., hvala što si mi prosledio ove neizrecivo kulturno-šokirajuće sms-ove ! :)
Meni ova sentencija zvuči kao idealni poziv na sveobuhvatni rat. Bar je tako pre bilo. Pre bih se odmah prebacio u stanje ratne gotovosti, i krenuo sa baražnom vatrom iz velikog kalibra, kao uvertirom za napad avijacijom, a zatim pokrenuo tenkove i oklopna vozila sa podrškom pešadije ... i sve to zato što mrzim kad ljudi pričaju gluposti i kad me smaraju pomodarijom.
Pre nego što zaustite da mi zapušite usta, poslušajte šta imam reći.
Kao prvo, kako Nova godina može biti pravoslavna, muslimanska, budistička, itd? Meni se nekako činilo da je Nova godina termin najuže vezan za vreme, a nisam siguran koliko Vreme, kao fizički pojam uopšte mari za naše budalaštine. Ono je tu bilo i pre 200 milijardi godina, teklo je i dok se nije desio Veliki prasak, forimarle Nebule, zvezde, planete, život, dinosaurusi i sve ostalo.
Uh, upravo sam shvatio da sam ovom rečenicom zabio viljušku u oko kreacionistima koji kažu da sve to nije istina. OK, možda ste i vi u pravu, ali računajte da je vervatnoća da ste vi ili ja u pravu 0.5, odnosno 50% i zato se ograđujem da sve što pišem ostaje u tih 0.5.
Dakle, čisto sumnjam da je Vremenu ova naša (ljudska, mislim) sprdnja od pravljenja kojekakvih kultića, božanstava i sličnog koja traje par hiljada godina, uopšte zanimljiva; ono je teklo stotinama milijardi godina i bez nas i naših religija koje tvrde da ništa ne može da teče bez njih. Sic! Ili što bi naš narod rekao "Eto ti ga na!"
Sledeći fenomen koji je stvarno fenomen je to što Srbi, selektivno poštuju različito računanje vremena. Mi smo ustvari narod koji najviše primenjuje teoriju relativnosti, onog čike sa velikim brkovima i čupavom kosom. To je verovatno što je i on Srbin, odnosno, postoje špekulacije da mu je žena Srpkinja i da je ona ustvari sve to napisala, jer je ona Srbin, a mi Srbi smo pametni.
Naša relativnost se ogleda u tome što za samo 3 (slovima: tri) dana u godini mi odbacujemo mrski Tuđi kalendar i onda preigrlimo Naš, pravoslavni, koji je, by-the-way, Julijanski, odnosno Rimljanski. Njega je uveo Julije Cezar 45 godine pne, inače poznat kao neko ko je dao neprocenjiv podsticaj hrišćanskoj religiji.
U samo ta 3 (i slovima:tri) dana mi se setimo svoje posebnosti, osetimo tu neku plemensku združenost, pohrle nam lepa osećanja pa onda od te silne ljubavi počnemo da šaljemo jedni drugima sms poruke u stihu i prozi, oličenje cyber-seljoberizma i neiskrenosti koja počiva u beskonačnom prosleđivanju poruka tipa:
"SRPSKI mislim, SRPSKI dišem, SRPSKI zborim, SRPSKI pišem, SRPSKU crkvu obilazim, moje milo SRPSTVO pazim, za njega se Bogu moli, PRAVOSLAVLJE sveto volim i krstim se sa TRI prsta, tradicija to je SRPSKA, i dičim se jer imam, SRPSKO srce u grudima, pa ću noćas, kao i ti, SRPSKU Novu proslaviti, a u to ime imam želju, da je čekaš u veselju, u radosti i ljubavi, ukućani da su zdravi, svaka sreća da vas prati, da se dobro dobrim vrati"
"Nije brate mala stvar promeniti kalendar, zato svaki Srbin, druže, živi 13 dana duže. I Srbija nek je slavna srećna nova pravoslavna"
"Badjaci ti sretni novi, Bog neka te blagoslovi, nek’ ti srećom dom zablista, jer slaviš rođenje Isusa Krista. Sretan Božić!!!!"
"Nek Ostroški Vasilije čuva tvoje najmilije, a - nebeska dobra vila u pomoć ti uvek bila. Mir Boziji"
I da ne nabrajam više, znate na šta mislim ...
Jad i beda. Čemer.
Nekada sam odmah odgovorao na ovavke bullshit-ove (ne mogu da prevedem ovu reč, jer nemamo dovoljno dobar prevod), upinj'o se da kažem koliko je to besmisleno, a onda sam shvatio da stvarno nema poente. Ko želi da potroši nekoliko dinara šaljući mi taj bullshit, pa neka potroši. Imam opciju za brisanje koju odmah i iskoristim i to je to.
Srećan veseli pošiljaoc, a Telekom i ostali provajderi još srećniji. I svima lepo.
Ostaje samo jedno nerazjašnjeno pitanje:
šta ćemo sa Novom godinom, ovom Kineskom? Bez zezanja, mislim da je problem ozbiljan, a posebno za Kineze koji žive u Srbiji.
Ostaje misterija da se vidi kako će oni sada da slave svoju Novu godinu, po julijanskom ili gregorijanskom kalendaru.
Mislim da je stvar ozbiljna i da bi eventualno ne rešavanje iste imalo značajne posledice na poljuljanu ekonomsku situaciju.
Dragi P., hvala što si mi prosledio ove neizrecivo kulturno-šokirajuće sms-ove ! :)
четвртак, 8. јануар 2009.
Sneg
Da li ima uzbudljivijeg prizora od onog trenutka kad ustaneš ujutru, pogledaš kroz prozor a ono sve belo ...
Oduvek sam voleo sneg, zimu i sve te zimske fazone.
Eto i jutros, otvorim oči kad ono pada sneg! Jooooj! Srce počne da lupa kao onaj ludi bubnjar iz američkog death-metal benda Daath, koji kruni jedno 800 udaraca bass bubnja u minuti, pa bi skakao okolo. Ranije sam mislio da će me to proći, prepisivao sam to svojim godinama i da će to proći kad porastem.
Međutim, sve mi se čini da nikad nisam porastao. I to sam pokušavao da definišem, mislim tu reč "porasti", ali se uglavnom ta definicija vazda migoljila i bivala nemoguća za definisati.
Ima nečeg magičnog u toj zaleđenoj vodi, koja se padajući tako smrzne da se njeni molekuli vežu na skroz čudan način i grade toliko unikatne i nikad ponovljive oblike. Samo što mi to uglavnom ne primećujemo.
Oduvek mi je taj sneg bio tajanstven, izazovan, kao portal za neku drugu stvarnost, menjajući potpuno perspektive i dimenzije ovog sveta.
Da, morao bih spomenuti ovde i ulogu snega u svetu epske fantastike, gde je na svoju mističnost dobijao još više mističnosti jer su za sneg uvek bila vezana nepregledna prostranstva puna tajni, prognanih bogova ili junaka koji su svoje sklonište redovno nalazili na dalekim severima.
Oni valjda nisu imali problema sa Gazpromomom i ukrajincima.
Heh, sećam se koliko sam bio fasciniran jednim omotom albuma koji se zvao "Kralj Nordijskog sumraka", a na omotu baja (ne mali knindža, nego imenica koja označava muškarčinu) u čeliku i krznu koji drži na povocu svog besnog belog vuka, a iz mača koji je uperio ka nekom dvorcu u daljini sevaju munje i gromovi! Ajoooj. Da se smrzneš. Album je inače izuzetno dobar i zanimljiv, odlična muzika, sve super super ... osim činjenice da je delo jednog malog garavog 'talijana iz Trsta.
Pored toga, sneg ima neobičnu moć da utiša svet. Jeste li to primetili? Kad sneg napada ponaša se verovatno kao neki izolator pa upija zvuke i odjednom svet postane mnogo tiši, baš onakav kakav treba da bude.
Takođe, sneg ima i moć da sve izjednači. Jednostavno napada, svemu promeni oblik, zarobi sve u sličnu formu i da svemu samo jednu boju. I nije ga briga što komšija ima Audio A3, drugi Citroen C5, treći Opel Corsu, četvrti Juga ... to sad sve izgleda manje više isto.
Naravno, postoji i onaj stvarniji, praktični aspekt snega. Onaj aspekt "moraš da čistiš ispred zgrade" ili "čisti auto pred svaku vožnju" ...
Ili onaj aspekt da mojoj D. sad sneg zadao glavobolju jer je dočekala isti samo sa letnjim patikama. I nju iznenadio sneg, baš kao i naše putare. Njima super, uvek ih iznenadi u januaru.
Volim zvuk onog lepog, zdravog snega (koji se retko sreće u gradu) ispod cipela. Volim i da nosim kaput po snegu i kišobran, pa kad dođeš iz šetnje rumen sa smrznutim ušima, raspakuješ se, skuvaš čaj .... živela Kraljica i Engleska, kolonizacija i putevi svile (čaja)!
Volim što šta od tih zimskih zezancija, ali mi žao što sam sve više i više zakovan za kuću, tačnije za komp, tako da više ne pravim sneška, niti idem na grudvanje ili sankanje.
Da li to znači da sam upravo definisao reč "porasti"?
Oduvek sam voleo sneg, zimu i sve te zimske fazone.
Eto i jutros, otvorim oči kad ono pada sneg! Jooooj! Srce počne da lupa kao onaj ludi bubnjar iz američkog death-metal benda Daath, koji kruni jedno 800 udaraca bass bubnja u minuti, pa bi skakao okolo. Ranije sam mislio da će me to proći, prepisivao sam to svojim godinama i da će to proći kad porastem.
Međutim, sve mi se čini da nikad nisam porastao. I to sam pokušavao da definišem, mislim tu reč "porasti", ali se uglavnom ta definicija vazda migoljila i bivala nemoguća za definisati.
Ima nečeg magičnog u toj zaleđenoj vodi, koja se padajući tako smrzne da se njeni molekuli vežu na skroz čudan način i grade toliko unikatne i nikad ponovljive oblike. Samo što mi to uglavnom ne primećujemo.
Oduvek mi je taj sneg bio tajanstven, izazovan, kao portal za neku drugu stvarnost, menjajući potpuno perspektive i dimenzije ovog sveta.
Da, morao bih spomenuti ovde i ulogu snega u svetu epske fantastike, gde je na svoju mističnost dobijao još više mističnosti jer su za sneg uvek bila vezana nepregledna prostranstva puna tajni, prognanih bogova ili junaka koji su svoje sklonište redovno nalazili na dalekim severima.
Oni valjda nisu imali problema sa Gazpromomom i ukrajincima.
Heh, sećam se koliko sam bio fasciniran jednim omotom albuma koji se zvao "Kralj Nordijskog sumraka", a na omotu baja (ne mali knindža, nego imenica koja označava muškarčinu) u čeliku i krznu koji drži na povocu svog besnog belog vuka, a iz mača koji je uperio ka nekom dvorcu u daljini sevaju munje i gromovi! Ajoooj. Da se smrzneš. Album je inače izuzetno dobar i zanimljiv, odlična muzika, sve super super ... osim činjenice da je delo jednog malog garavog 'talijana iz Trsta.
Pored toga, sneg ima neobičnu moć da utiša svet. Jeste li to primetili? Kad sneg napada ponaša se verovatno kao neki izolator pa upija zvuke i odjednom svet postane mnogo tiši, baš onakav kakav treba da bude.
Takođe, sneg ima i moć da sve izjednači. Jednostavno napada, svemu promeni oblik, zarobi sve u sličnu formu i da svemu samo jednu boju. I nije ga briga što komšija ima Audio A3, drugi Citroen C5, treći Opel Corsu, četvrti Juga ... to sad sve izgleda manje više isto.
Naravno, postoji i onaj stvarniji, praktični aspekt snega. Onaj aspekt "moraš da čistiš ispred zgrade" ili "čisti auto pred svaku vožnju" ...
Ili onaj aspekt da mojoj D. sad sneg zadao glavobolju jer je dočekala isti samo sa letnjim patikama. I nju iznenadio sneg, baš kao i naše putare. Njima super, uvek ih iznenadi u januaru.
Volim zvuk onog lepog, zdravog snega (koji se retko sreće u gradu) ispod cipela. Volim i da nosim kaput po snegu i kišobran, pa kad dođeš iz šetnje rumen sa smrznutim ušima, raspakuješ se, skuvaš čaj .... živela Kraljica i Engleska, kolonizacija i putevi svile (čaja)!
Volim što šta od tih zimskih zezancija, ali mi žao što sam sve više i više zakovan za kuću, tačnije za komp, tako da više ne pravim sneška, niti idem na grudvanje ili sankanje.
Da li to znači da sam upravo definisao reč "porasti"?
среда, 7. јануар 2009.
Paradox
Zar pisanje bloga nije isto što i pisanje dnevnika? Nikad nisam pisao dnevnik, zato ne znam kako izgleda.
Pitanje je zašto kad pišeš blog želiš da što više ljudi pročita to što napišeš, a kad pišeš dnevnik, onda ti je jedno od osnovnih zanimanja da kerberišeš oko istog.
To mora da je paradoks. A mi ljudi smo baš skloni paradoksima.
Eto onomad (što bi se reklo) gledam neke tamo Zelene kako protestvuju protiv seče šuma pa nose transaparente pisane na papiru ... papiru koji se pravi ... od čega? Recikliraju možda delova sa "Sputnjika" pa prave papir. Paradoks!
Ili onda kad su ovi naši lupali McDonalds kao otelotvorenje iskvarene zapadne imperije, obučeni u Reebok, Nike, Tom Tailor, TimeOut garderobu .... paradoks!
Kažem vam, svud oko nas je paradoks zato uopšte neću da se čudim što mislim da je ovo sa blogovanjem paradoksalno. Verovatno i jeste.
Pitanje je zašto kad pišeš blog želiš da što više ljudi pročita to što napišeš, a kad pišeš dnevnik, onda ti je jedno od osnovnih zanimanja da kerberišeš oko istog.
To mora da je paradoks. A mi ljudi smo baš skloni paradoksima.
Eto onomad (što bi se reklo) gledam neke tamo Zelene kako protestvuju protiv seče šuma pa nose transaparente pisane na papiru ... papiru koji se pravi ... od čega? Recikliraju možda delova sa "Sputnjika" pa prave papir. Paradoks!
Ili onda kad su ovi naši lupali McDonalds kao otelotvorenje iskvarene zapadne imperije, obučeni u Reebok, Nike, Tom Tailor, TimeOut garderobu .... paradoks!
Kažem vam, svud oko nas je paradoks zato uopšte neću da se čudim što mislim da je ovo sa blogovanjem paradoksalno. Verovatno i jeste.
Sećanja
Ležim tako i razmišljam ... ustvari pokušavam da se setim dokle mi seže sećanje.
Za razliku od moje sestre koja se seća takvih pojedinosti, ja se ne sećam ničega. Stvarno. I jako mi je žao. Sve te divne, pa i ne tako divne stvari iz mog bezbrižnog detinjstva ja zaboravio.
Ponekad kad mi Bilja krene sa pričom samo zinem i pitam "A čiji je to film?". Ona ume da mi kaže da sam ja to sve potisnuo, ali mislim da to nije tako ...
Homer Simpson (čini mi se) je jednom rekao da ako bi morao da nauči jednu novu stvar, morao bi da zaboravi barem dve koje već zna. I mislim da je u pravu.
Evo kako je to počelo ...
Mislim da je prvi udar na moju moždanu masu, na neurone i njihova čvorišta predstavljala moja iznenadna opsednutost avijacijom i ratnom tehinkom, tamo negde u sedmom razredu osnovne. Iz te moje opsednutosti se rodila ideja koja me odvukla od kuće na deset godina, ali o tome drugi put. Elem, sećam se kako sam manijački upijao sve fakte vezane za te avione ... Joj! Od podataka koliki je domet nekog Suhoja sa praznim, polupraznim rezervoarom, sa ovom ili onom raketom, kolika je dužina krila na verziji M a kolika na verziji S, kako se zvao neki pijani Rus što je kop'o kanal oko fabrike Mikojan& Gurevich ... da, bolest.
Nakon višegodišnje mlaćenja sa tako važnim podacima, ja odjednom uletim u svet epske fantazije, Tolkiena, zmajeva, vitezova i ostalih dešavanja današnje omladine (izvini D. morao sam). A tamo ... svašta nešto, i sve novo, neistraženo, samo mene čeka. Usledile su godine učenja vilinskih jezika, preslišavanja po rodovniku Vilin roda, kombinatorici i pitanjima "Šta ima još da se vidi u tom svetu?".
Nekako paralelno počnem i da sviram gitaru. I tu ima svašta, da vidiš. Počnem ja učiti skale, muzičke teorije onoliko koliko sam mogao da svarim, pa onda muzika, bendovi ...
Da, muzika ... kad ste fan rock/metal muzike neobično je važno da znate SVE o svakom ko ima bilo kakve veze sa bendom koji volite. Tako da se još jednom u moju glavu ušetalo 3 kontinenta novih likova, imena, biografija, trivija i svega ostalog.
Posle te epizode, odlepim skroz za kompove. E tek tu ima da se uči toliko ... a tek kad je stigao prvi internet! Pa samo klikaš! Onda počnem da se zanimam za ono što sada radim, pa u međuvremenu stignu i širokopojasne veze u naše selo ... e da vidiš tek onda sreće!
Odmah se instalirao svet svakojakog softvera, a tek kad je došao na red ciklus filmova o web razvoju (pravljenje web sajtova, da prevedem) ... svaki dan kao da je prvi na planeti! Toliko toga novog, ništa ne znaš, a sve te zanima kao šimpanzu.
Samo tovari u glavu kao u mešalicu. Verujem da je unutra kao u središtu Sunca, nuklerna explozija po sekudi. Verovatno nervne sinapse pucaju i vezuju se brzinom svetlosti, a ja ponekad zaboravim tako osnovne životne stvari.
I onda meni kaže Bilja kako ja znam sve i svašta ... da, znam, ali kad pričaš o tome kako smo išli na more te i te godine ja te gledam belo ...
Nema tu mnogo mudorsti, sve što natovariš u glavu mora da izađe negde ... obično kroz nos!
Za razliku od moje sestre koja se seća takvih pojedinosti, ja se ne sećam ničega. Stvarno. I jako mi je žao. Sve te divne, pa i ne tako divne stvari iz mog bezbrižnog detinjstva ja zaboravio.
Ponekad kad mi Bilja krene sa pričom samo zinem i pitam "A čiji je to film?". Ona ume da mi kaže da sam ja to sve potisnuo, ali mislim da to nije tako ...
Homer Simpson (čini mi se) je jednom rekao da ako bi morao da nauči jednu novu stvar, morao bi da zaboravi barem dve koje već zna. I mislim da je u pravu.
Evo kako je to počelo ...
Mislim da je prvi udar na moju moždanu masu, na neurone i njihova čvorišta predstavljala moja iznenadna opsednutost avijacijom i ratnom tehinkom, tamo negde u sedmom razredu osnovne. Iz te moje opsednutosti se rodila ideja koja me odvukla od kuće na deset godina, ali o tome drugi put. Elem, sećam se kako sam manijački upijao sve fakte vezane za te avione ... Joj! Od podataka koliki je domet nekog Suhoja sa praznim, polupraznim rezervoarom, sa ovom ili onom raketom, kolika je dužina krila na verziji M a kolika na verziji S, kako se zvao neki pijani Rus što je kop'o kanal oko fabrike Mikojan& Gurevich ... da, bolest.
Nakon višegodišnje mlaćenja sa tako važnim podacima, ja odjednom uletim u svet epske fantazije, Tolkiena, zmajeva, vitezova i ostalih dešavanja današnje omladine (izvini D. morao sam). A tamo ... svašta nešto, i sve novo, neistraženo, samo mene čeka. Usledile su godine učenja vilinskih jezika, preslišavanja po rodovniku Vilin roda, kombinatorici i pitanjima "Šta ima još da se vidi u tom svetu?".
Nekako paralelno počnem i da sviram gitaru. I tu ima svašta, da vidiš. Počnem ja učiti skale, muzičke teorije onoliko koliko sam mogao da svarim, pa onda muzika, bendovi ...
Da, muzika ... kad ste fan rock/metal muzike neobično je važno da znate SVE o svakom ko ima bilo kakve veze sa bendom koji volite. Tako da se još jednom u moju glavu ušetalo 3 kontinenta novih likova, imena, biografija, trivija i svega ostalog.
Posle te epizode, odlepim skroz za kompove. E tek tu ima da se uči toliko ... a tek kad je stigao prvi internet! Pa samo klikaš! Onda počnem da se zanimam za ono što sada radim, pa u međuvremenu stignu i širokopojasne veze u naše selo ... e da vidiš tek onda sreće!
Odmah se instalirao svet svakojakog softvera, a tek kad je došao na red ciklus filmova o web razvoju (pravljenje web sajtova, da prevedem) ... svaki dan kao da je prvi na planeti! Toliko toga novog, ništa ne znaš, a sve te zanima kao šimpanzu.
Samo tovari u glavu kao u mešalicu. Verujem da je unutra kao u središtu Sunca, nuklerna explozija po sekudi. Verovatno nervne sinapse pucaju i vezuju se brzinom svetlosti, a ja ponekad zaboravim tako osnovne životne stvari.
I onda meni kaže Bilja kako ja znam sve i svašta ... da, znam, ali kad pričaš o tome kako smo išli na more te i te godine ja te gledam belo ...
Nema tu mnogo mudorsti, sve što natovariš u glavu mora da izađe negde ... obično kroz nos!
Da se razumemo ...
Počeo sam da pišem ovaj blog inspirisan knjigom "Priči nikad kraja" koja je nastala objavljivanjem postova sa bloga Gorice Nešović (voditelj "Dizanja" na B92 i Jelice Greganović). Prosto sam seo i rekao sebi da je to možda način da komuniciram intimnije i prisnije sa ljudima koje poznajem (ili ne poznajem) i za koje nikada nema dovoljno vremena.
Ustvari, istina je da sam hteo da postanem faca. Znate ono kad izađete na ulici a oni vas gledaju i u sebi misle "To je on, autor bloga", to im se vidi u očima.
To je i zbog devojaka, da kad prođem one stidljivo pognu glavice, krv ispuni one plitke kapilare u obrazima i gledaju svojim velikim očima u mene i misle "To je on, autor bloga".
To je i zbog toga da kad dođem u prodavnicu stignem na kasu preko reda, pa mi još i kažu "Dobar dan" i spakuju mi sve u kesu sami, bez da ih pitam i molim.
To je i zbog šaltera u banci, čim me vide odmah me zovu da prođem preko reda a pri tom se niko ni ne buni jer "to sam ja, autor bloga"...
Šalim se naravno.
A vi budite dobri pa preporučite ovo mesto svojim prijateljima, pa da i ja postanem neka faca ...
PS: pozdrav za mog kolegu K. on me ispirisao na ono "To je on ..."
Ustvari, istina je da sam hteo da postanem faca. Znate ono kad izađete na ulici a oni vas gledaju i u sebi misle "To je on, autor bloga", to im se vidi u očima.
To je i zbog devojaka, da kad prođem one stidljivo pognu glavice, krv ispuni one plitke kapilare u obrazima i gledaju svojim velikim očima u mene i misle "To je on, autor bloga".
To je i zbog toga da kad dođem u prodavnicu stignem na kasu preko reda, pa mi još i kažu "Dobar dan" i spakuju mi sve u kesu sami, bez da ih pitam i molim.
To je i zbog šaltera u banci, čim me vide odmah me zovu da prođem preko reda a pri tom se niko ni ne buni jer "to sam ja, autor bloga"...
Šalim se naravno.
A vi budite dobri pa preporučite ovo mesto svojim prijateljima, pa da i ja postanem neka faca ...
PS: pozdrav za mog kolegu K. on me ispirisao na ono "To je on ..."
Mrgud vol.1
Stvarno mrzim telefone. Onako baš ih mrzim. Onako stvarno iz dna duše.
Nekad mi se čini da sam ih oduvek i mrzeo, samo to nisam znao.
Uvek pomislim na tišinu koja je nekada vlada u glavama, ušima, životima ljudi od pre nekih stotinak godina ... a pogledajte danas! Svi smo dostupni, svuda, u svakom trenutku, trčimo da zgrabimo tu debilnu radioaktivnu spravu kao pavijani i da vidimo zašto svetli i ko nas se setio ... Ali nisu samo mobilni zlo, iako sam na to aludirao.
Mrzim fixni telefon, verovatno još i više od mobilnog. Mobilni dam na "silent" pa ti zovi dok ti ne iscuri baterija, briga me.
Elem, kod stabilnog (taj izraz se stvarno upotrebljava) telefona malo teža priča. Možeš da ga ućutiš tako što ćeš ga iščupati iz zida.
Čupam ja to redovno iz zida kad sam sam po kući, samo to je delikatna operacija, jer mi kabal internetski nasušni ide istim vodom, pa ne ide da se prekida download 11854-tog albuma (koji nikada ni neću preslušati) zbog nekog tamo telefona.
Ima da se podesi na njemu i da se smanji ta buka, ali s obzirom da imam i jedan u sobi, uvek polifonija po kući.
E mrzim i polifoniju, posebno u 7 ujutru kad debilni komšija nazove da mojima kaže kako se rodio Isus. Breeeee! Nije mog'o Isus da sačeka još sat ili dva da iskoristim retkost u feudalno-socijalno-kapitalističko-liberalnom-saso-mange poretku sveta koja se zove "dan-usred-nedelje-kad-ne-radiš" ?
Eto i sad prolazi kroz glavu kako bih voleo da sam nekada kupio pojačalo od (barem) 200 W, prištekao moju električnu gitaru, odvrnuo Volume na 100%, digao Gain na distorziji na 10 pa da vidiš sreće, komšo! Rodila bi ti se mečka, ne Isus ... doduše i ja bih sebi obezbedio roždenstvo (već pomenute) mečke u obližnjoj policijskoj stanici, ali neka.
Gde sam ono stao ... a da, kod toga da mrzim telefone. Ok, vraćam se na temu. Mrzim telefone.
I ovi mobilni i to je zlo. Uvek dostupan i slobodan, na to se igralo od praskozorja istih, to im bio večiti slogan, a mi ljudi se, kao svoji ne tako daleki preci od strica (drugo il' treće koleno) primili na to, al' shvatismo kasno da postadosmo sve dostupniji a sve manje slobodniji.
Nema džaba banana, ovaj ručak, tako kaže jedna britanska poslovica, i čvrsto joj verujem.
Mene mnogo nervira ta dostupnost svuda i uvek.Priznajem, spasila mi telefonija puno puta ono mesto gde se završavaju leđa, pred početak nogu, ali to joj ne daje dovoljan kredibilitet da ne bude tema ovog posta.
Ima nekih dostupnosti koje su i slatke ... npr kad me nazove moj drugar Š. (on će sad da se prepozna) u p'o noći da mi kaže da me mnogo voli. E to meni bude drago iako me probudi, jer, kao prvo, znam da je pijan i da mu lepo, a drugo, uvek je lepo to čuti, pa makar i od pijanog drugara. (dragi Š. zovi me uvek, za tebe ne važi ovo oko telefonije)
Ili recimo kad ujutru zatekneš neku lepo poruku (ne mislim ovde na standardni sms koji zahteva drugi sms, tzv. ping-pong-dopisivanje-bez-smisla-telekom-trlja-pare) nego recimo kao što mene zatekla jutros poruka od prijatelja P. koji kaže da mi super blog.
Takve recimo i treba da budu poruke, to da te neko hvali, pa da ti bude lepo.
Sad sam se totalno razbudio. A neradan dan u sred srede. Bedak. Gledam prema krevetu ... da li da se vratim i pokušam da odspavam još malo ili da razbacujem hejt još malo. Trenutno, ovo drugo mi se čini prikladnije.
Ipak ću da probam ono prvo, možda i uspem.
A siguran sam da će odmah da zvoni telefon da neko javi da se rodio Isus. Alo ljudi, imamo svi TV, internet, RSS, javili su nam.
Mojima je upravo stigao sms, čujem iz druge sobe, jer njihov pristanak sms-a u luku zvuči kao sletanje MIG-29. Još jedan sms! Još malo pa eskadrila!
Verovatno i njima neko od frendova šalje onu dijabetes verziju "srećan Božić". Opa ... evo i meni poruke. Kreće ludilo: svi u skloništa, navucite zavese, peti jahač Apokalipse - Telefon, upravo jezdi ka vama!
Nekad mi se čini da sam ih oduvek i mrzeo, samo to nisam znao.
Uvek pomislim na tišinu koja je nekada vlada u glavama, ušima, životima ljudi od pre nekih stotinak godina ... a pogledajte danas! Svi smo dostupni, svuda, u svakom trenutku, trčimo da zgrabimo tu debilnu radioaktivnu spravu kao pavijani i da vidimo zašto svetli i ko nas se setio ... Ali nisu samo mobilni zlo, iako sam na to aludirao.
Mrzim fixni telefon, verovatno još i više od mobilnog. Mobilni dam na "silent" pa ti zovi dok ti ne iscuri baterija, briga me.
Elem, kod stabilnog (taj izraz se stvarno upotrebljava) telefona malo teža priča. Možeš da ga ućutiš tako što ćeš ga iščupati iz zida.
Čupam ja to redovno iz zida kad sam sam po kući, samo to je delikatna operacija, jer mi kabal internetski nasušni ide istim vodom, pa ne ide da se prekida download 11854-tog albuma (koji nikada ni neću preslušati) zbog nekog tamo telefona.
Ima da se podesi na njemu i da se smanji ta buka, ali s obzirom da imam i jedan u sobi, uvek polifonija po kući.
E mrzim i polifoniju, posebno u 7 ujutru kad debilni komšija nazove da mojima kaže kako se rodio Isus. Breeeee! Nije mog'o Isus da sačeka još sat ili dva da iskoristim retkost u feudalno-socijalno-kapitalističko-liberalnom-saso-mange poretku sveta koja se zove "dan-usred-nedelje-kad-ne-radiš" ?
Eto i sad prolazi kroz glavu kako bih voleo da sam nekada kupio pojačalo od (barem) 200 W, prištekao moju električnu gitaru, odvrnuo Volume na 100%, digao Gain na distorziji na 10 pa da vidiš sreće, komšo! Rodila bi ti se mečka, ne Isus ... doduše i ja bih sebi obezbedio roždenstvo (već pomenute) mečke u obližnjoj policijskoj stanici, ali neka.
Gde sam ono stao ... a da, kod toga da mrzim telefone. Ok, vraćam se na temu. Mrzim telefone.
I ovi mobilni i to je zlo. Uvek dostupan i slobodan, na to se igralo od praskozorja istih, to im bio večiti slogan, a mi ljudi se, kao svoji ne tako daleki preci od strica (drugo il' treće koleno) primili na to, al' shvatismo kasno da postadosmo sve dostupniji a sve manje slobodniji.
Nema džaba banana, ovaj ručak, tako kaže jedna britanska poslovica, i čvrsto joj verujem.
Mene mnogo nervira ta dostupnost svuda i uvek.Priznajem, spasila mi telefonija puno puta ono mesto gde se završavaju leđa, pred početak nogu, ali to joj ne daje dovoljan kredibilitet da ne bude tema ovog posta.
Ima nekih dostupnosti koje su i slatke ... npr kad me nazove moj drugar Š. (on će sad da se prepozna) u p'o noći da mi kaže da me mnogo voli. E to meni bude drago iako me probudi, jer, kao prvo, znam da je pijan i da mu lepo, a drugo, uvek je lepo to čuti, pa makar i od pijanog drugara. (dragi Š. zovi me uvek, za tebe ne važi ovo oko telefonije)
Ili recimo kad ujutru zatekneš neku lepo poruku (ne mislim ovde na standardni sms koji zahteva drugi sms, tzv. ping-pong-dopisivanje-bez-smisla-telekom-trlja-pare) nego recimo kao što mene zatekla jutros poruka od prijatelja P. koji kaže da mi super blog.
Takve recimo i treba da budu poruke, to da te neko hvali, pa da ti bude lepo.
Sad sam se totalno razbudio. A neradan dan u sred srede. Bedak. Gledam prema krevetu ... da li da se vratim i pokušam da odspavam još malo ili da razbacujem hejt još malo. Trenutno, ovo drugo mi se čini prikladnije.
Ipak ću da probam ono prvo, možda i uspem.
A siguran sam da će odmah da zvoni telefon da neko javi da se rodio Isus. Alo ljudi, imamo svi TV, internet, RSS, javili su nam.
Mojima je upravo stigao sms, čujem iz druge sobe, jer njihov pristanak sms-a u luku zvuči kao sletanje MIG-29. Još jedan sms! Još malo pa eskadrila!
Verovatno i njima neko od frendova šalje onu dijabetes verziju "srećan Božić". Opa ... evo i meni poruke. Kreće ludilo: svi u skloništa, navucite zavese, peti jahač Apokalipse - Telefon, upravo jezdi ka vama!
уторак, 6. јануар 2009.
Kafa
Pozvali meni sinoć neki drugari ... staro društvo sa kojim se viđam jednom ili dva puta godišnje da popijemo kafu i malo se ispričamo.
Stanradno počne priča sa onim "Šta je novo?" ... ja tu rešim da u vidu blitzkriega izbacim sve šta je novo u mom životu:
novi posao, nova devojka, kako sam otkrio kultnu emisiju na B92 "Dizanje", kako sam posato fan "Hladnog piva", kako sam se upravo vratio iz Slovenije ... i tako, super super što bi rekla ona baka na klipu što hoće da se oveša od muke.
I sve super išla spika dok se neko nije dohvatio budalaste teme Srbi-Hrvati-Tajlanđani-Aboridžini-Marsovci ... grrrrr. I naravno, odmah počne da se rasipa hejt ("hate"= mržnja) na sve strane, ja tu uvek popizdim, počnem da teram kontru, ne zbog kontriranja nego zbog meni smešne jednostranosti mišljenja ljudi koji jednostrano misle o ljudima za koje tvrde da misle jednostrano (ovo baš ima smisla, zar ne?).
I mi se tu skoro i posvađamo ... e j***** vas i kafa, i Hrvati, i Srbi, i Marsovci i svi ostali ... idem kući da sednem za komp i da nešto kodiram.
Moj komp nema problema sa svim tim -izmima ...
Stanradno počne priča sa onim "Šta je novo?" ... ja tu rešim da u vidu blitzkriega izbacim sve šta je novo u mom životu:
novi posao, nova devojka, kako sam otkrio kultnu emisiju na B92 "Dizanje", kako sam posato fan "Hladnog piva", kako sam se upravo vratio iz Slovenije ... i tako, super super što bi rekla ona baka na klipu što hoće da se oveša od muke.
I sve super išla spika dok se neko nije dohvatio budalaste teme Srbi-Hrvati-Tajlanđani-Aboridžini-Marsovci ... grrrrr. I naravno, odmah počne da se rasipa hejt ("hate"= mržnja) na sve strane, ja tu uvek popizdim, počnem da teram kontru, ne zbog kontriranja nego zbog meni smešne jednostranosti mišljenja ljudi koji jednostrano misle o ljudima za koje tvrde da misle jednostrano (ovo baš ima smisla, zar ne?).
I mi se tu skoro i posvađamo ... e j***** vas i kafa, i Hrvati, i Srbi, i Marsovci i svi ostali ... idem kući da sednem za komp i da nešto kodiram.
Moj komp nema problema sa svim tim -izmima ...
Božić
Sutra je Božić.
Kad sam bio mali stvarno sam voleo te sve ferije, odlazak u selo M. u Sremu, gde sam proveo divne dečačke dane uživajući u fantaziji, pričama i običajima. I sve je bilo baš sjajno.
Na Badnje veče su momci, dečaci od 14-15 godina išli po selu obučeni u vertepe i recitovali smešnu i divnu predstavicu o rođenju Isusa ... ha, jednom sam i ja učestvovao u jednoj takvoj predstavi. Bio sam dosta mlađi od svih njih, imao sam oko 10 godina ... i bio sam ovca! To je mojoj sestri dalo doživotni kredibilitet da mi s vremena na vreme kaže "Beeeee".
Ujutro se ustane, a ja redovno bio Radovan. Malo džaraš po šporetu na drva (legendarnom Smedervcu), u prizemnoj sremačkoj kući hladno a tebe greje taj žar i srce ti lupa od uzbuđenja.
A posle nekih smešnih stihova najbolji deo: darovanje Radovana (male sitnice, slatkiši) a onda najbolji doručak u istraženom delu Svemira - krompir u gaće i domaća slanina i stric koji zna kako da osladi jelo dok lagano secka slaninu svojom džepnom britvicom (prema kojoj sam zaista gajio neka supernatural osećanja). I tako ... onda jurcamo po dvorištu, na ulici sa drugom decom napravimo "brdo" jer u divnom ravnom Sremu nema brda osim onih koja napraviš uz ćupriju, pa se sankamo i tako ceo dan, dok ne poplavimo pa dođe pokojna nam baka da nas uz viku utera malo do Smederevca ...
Nije bilo svih ovih sega-mega padanja u trans, worshipovanja svemoćnog boga, itd ... bilo je to dečije, jednostavno i lepo. Kao bajka, što ustvari i jeste, zar ne?
Ne verujem u boga, barem ne onako kako svako od nekoliko velikih monopolista želi da bude. Zar to nije tako simptomatično, to da je svaka religija jedina ispravna, jedina koju treba poštovati i jedina koja zna istinu ... ne znam za vas, ali moj artimetičko-logički aparat malo drugačije preračunava te algoritme.
Boga ako sam ikada probao da zamislim to se uglavnom završavalo na nečemu što ne liči previše na ono na šta su trošili toliko boje po zidovima onih institucija gde ljudi odu da dobiju neki Xp (što bi rekli u RPG igricama - samo za razliku od igrica ovde mora da se plati).
Majku mu, zar sam ja toliko osim sveta kad mi se čini da je taj bog više nekako kao univezalni mehanizam, nešto na subatomskom nivou, nešto što se nalazi u svakoj interakciji i sili ... a svi tako uporni da mi pokažu da je to namučeni mladić od trideset i koju, ili neki prorok ili sveta krava, kvaka od šporeta ili slično ...
Da ne bih previše rasipao blasfemiju okolo ovde ću stati.
Lepo je da se ne radi, da će biti da se pojede (i popije ko voli) ... Ja volim Božić ali ne zbog toga što je to praznik jedne religije (pa još sa zakašnjenjem) nego što me uvek seti na detinjstvo.
Kad sam bio mali stvarno sam voleo te sve ferije, odlazak u selo M. u Sremu, gde sam proveo divne dečačke dane uživajući u fantaziji, pričama i običajima. I sve je bilo baš sjajno.
Na Badnje veče su momci, dečaci od 14-15 godina išli po selu obučeni u vertepe i recitovali smešnu i divnu predstavicu o rođenju Isusa ... ha, jednom sam i ja učestvovao u jednoj takvoj predstavi. Bio sam dosta mlađi od svih njih, imao sam oko 10 godina ... i bio sam ovca! To je mojoj sestri dalo doživotni kredibilitet da mi s vremena na vreme kaže "Beeeee".
Ujutro se ustane, a ja redovno bio Radovan. Malo džaraš po šporetu na drva (legendarnom Smedervcu), u prizemnoj sremačkoj kući hladno a tebe greje taj žar i srce ti lupa od uzbuđenja.
A posle nekih smešnih stihova najbolji deo: darovanje Radovana (male sitnice, slatkiši) a onda najbolji doručak u istraženom delu Svemira - krompir u gaće i domaća slanina i stric koji zna kako da osladi jelo dok lagano secka slaninu svojom džepnom britvicom (prema kojoj sam zaista gajio neka supernatural osećanja). I tako ... onda jurcamo po dvorištu, na ulici sa drugom decom napravimo "brdo" jer u divnom ravnom Sremu nema brda osim onih koja napraviš uz ćupriju, pa se sankamo i tako ceo dan, dok ne poplavimo pa dođe pokojna nam baka da nas uz viku utera malo do Smederevca ...
Nije bilo svih ovih sega-mega padanja u trans, worshipovanja svemoćnog boga, itd ... bilo je to dečije, jednostavno i lepo. Kao bajka, što ustvari i jeste, zar ne?
Ne verujem u boga, barem ne onako kako svako od nekoliko velikih monopolista želi da bude. Zar to nije tako simptomatično, to da je svaka religija jedina ispravna, jedina koju treba poštovati i jedina koja zna istinu ... ne znam za vas, ali moj artimetičko-logički aparat malo drugačije preračunava te algoritme.
Boga ako sam ikada probao da zamislim to se uglavnom završavalo na nečemu što ne liči previše na ono na šta su trošili toliko boje po zidovima onih institucija gde ljudi odu da dobiju neki Xp (što bi rekli u RPG igricama - samo za razliku od igrica ovde mora da se plati).
Majku mu, zar sam ja toliko osim sveta kad mi se čini da je taj bog više nekako kao univezalni mehanizam, nešto na subatomskom nivou, nešto što se nalazi u svakoj interakciji i sili ... a svi tako uporni da mi pokažu da je to namučeni mladić od trideset i koju, ili neki prorok ili sveta krava, kvaka od šporeta ili slično ...
Da ne bih previše rasipao blasfemiju okolo ovde ću stati.
Lepo je da se ne radi, da će biti da se pojede (i popije ko voli) ... Ja volim Božić ali ne zbog toga što je to praznik jedne religije (pa još sa zakašnjenjem) nego što me uvek seti na detinjstvo.
Пријавите се на:
Постови (Atom)